Život bez mržnje

LjUBOVIJA – U Uzovnici, selu pored Drine, jednom od većih na području opštine Ljubovija, u lepoj prizemnoj kući sa dvorištem okićenim pomoćnim zgradama, u 92. godini, živi sam Ljubomir Pucarević, najstariji čovek u Podrinju.

– Nemam tajne o dugovečnosti. Za dug život ne postoji univerzalan recept. Nikad nisam birao jelo, hranio sam se čime i ostali moji ukućani. Dok sam bio mlađi voleo sam da popijem po nekoliko čašica dobre rakije šljivovice i po koju čašu crnog vina. Međutim, živeo sam bez mržnje. Ravnodušnost me i čuva. Rođen sam 14. maja 1914. godine. Majka me je rodila u košari. To je objekat u kojem se drži stoka. Bila je napravljena od bukovih dasaka, prekrivena slamom od raži i ovsa. Imala je dve prostorije, u jednu od njih moja majka Jela je zatvarala ovce i koze a druga je služila za stanovanje. Pre nego što sam se rodio, 1914. godine, moj otac Cvetko je otišao u vojsku. Bilo je rato stanje pa je u vojsci bio sve  do 1918. godine. Osnovnu školu završio sam u selu Uzovnici. Kako znam za sebe radio sam fizičke poslove i ništa mi nije bilo teško. Na odsluženje vojnog roka otišao sam sedmog maja 1935. godine. Bio sam u kraljevoj gardi u konjici u kasarni na Topčideru u Beogradu 18 meseci – kaže Ljubomir.

Čika Ljubomir je vitalan i nadasve vrlo inteligentan čovek, kaže da se oseća kao da mu je tek šezdeseta godina. Istina, malo slabije čuje, a ima naočare koje mu služe samo za čitanje. Kod lekara je bio zbog prehlade pre sedam godina. Ne voli da bude besposlen. Stalno je u pokretu i nešto radi. Uživa on da se bavi povrtarstvom, pa u blizini kuće ima baštu u kojoj je podosta raznovrsnog povrća. Ima i malu plantažu malina na kojoj je zasad od oko 500 sadnica ovog jagodičastog voća. Ovog leta ubrao je 400 kilograma veoma kvalitetnih malina i isporučio ih otkupljivaču, hladnjači u Uzovnici.

– Volim da odem i u šumu i da u njoj radim sa motornom testerom. Svake godine sebi i svojim kćerkama Kosani i Ružici, koje su udate i žive u Ljuboviji, za zimu sam bez ičije pomoći pripremim drva za ogrev – veli Ljubomir.

Ispih iz čaše malo rakije, kojom me je Ljubomir poslužio, i upita ga kako on  živiš sam u kući, dolazili komšije u posetu.

– Živim dobro. I tako će biti dokle me god zdravlje bude služilo.

Radio sam 12 godina u Šumskom gazdinstvu ,,Boranja" iz Loznice, na poslovima sekača drveta. Petnaest godina proveo sam radeći u rudniku olova i cinka ,,Veliki majdan" kod Ljubovije. Bio sam kopač rude. Sa 27 godina radnog staža otišao sam u invalidsku penziju 1971. godine. Penzija mi je 20.000 dinara. Sasvim dovoljno za život i da plaćam porez na imovinu koju imam. Uredno plaćam utrošak struje i telefon. Televizor nemam, radio ne slušam. Kad sam besposlen u dvorište sam sa ,,Politikom" u rukama. Sednem na travu i čitam ove novine. Čitam i knjige, ali samo koje su štampane ćirilicom. Pročitao sam ih podosta. "Srpsku trilogiju" za svog života pročitao sam osam puta. Kod mene dođu, u posetu da malo popričamo, i popijemo po kafu komšije: Milutin Polić, Radenko i Miodrag Pucarević. Često kod njih odem i ja. Čestiti su to ljudi i dobri domaćini. Mene poštuju kao da sam im roditelj. Bogami, vredi imati ovakve komšije. Imam ja šestoro dece. Tri kćerke i tri sina. Kćerke su udate i žive u Ljuboviji. Sinovi su u Beogradu, imaju krov nad glavom i sredstva za život. Kćerke me obilaze često. Dođu, pripreme mi hranu i pospreme kuću. Presrećan sam što sam doživeo da imam desetoro unučadi i dvoje praunučadi. Sedamnaestog juna ove godine moja kćerka Kosana udala je kćerku Miladu. Bio sam na svadbi i zaigrao u svatovskom kolu. I zapevao sam. Uživam da se veselim, oduvek sam to voleo a i tolerantan sam.