Прљање људи

Данас, јуче, прекјуче није било новине или електронског медија који се није на првим странама или у ударним терминима позабавио афером Лука „Београд” и њеним протагонистима, а све на основу кривичне пријаве Савета за борбу против корупције. Уз, разуме се, веома опширну причу о „инкриминисаном” делу следи и списак људи.

За ову причу уопште нису битна ни њихова имена нити функције на којима су били када су то (не)дело „починили”, а још мање где су сада и шта раде. Они су прозвани.

Поставља се, међутим, једно друго, готово принципијелно питање – да ли треба из прве реаговати на сваку кривичну пријаву и на неки начин, самим чином јавног оглашавања – многе људе осудити пре било каквог суда. Чак и пре изјашњавања јавног тужиоца да ли уопште има основа за покретање истражних радњи. Сасвим је уобичајено да се велики број кривичних пријава одбаци као неоснован, али за оне или оног ко се нашао на страницама новина или у секундама тв станица, па још и са сликом, суђење, готово јавни линч – завршен је. Провлачење кроз блато јавности је успешно окончано.

Све после тога – да је тужба одбијена, да није узета чак ни у разматрање, за огроман број „потрошача” таквих вести, а поготово оне који су прошли кроз тај кал јавности, нема више никаквог значаја и – прочишћења. Вест, поготово, рђава, отишла је и учинила своје. Није врабац па да се врати на исто место.

Наша приватизација или, како је много с правом назваше, „првобитна акумулација”, у којој је много тога било на ивици закона, неморално, али зато за неке веома уносно, богато до „непристојности”, изазива и изазиваће жив интерес грађана, поготово оних који су постали транзициони губитници. Раслојавање становништва је болна и веома уочљива социјална појава, али и лични удес за оне „који се нису снашли”.

За све се то може имати разумевања, али се мора имати и мере. Где је та фина граница која се не сме прећи у прљању, ипак, невиних људи? О порукама таквих вести да се и не говори – сви су лопови и сваког релативно богатог човека, па још ако се бавио неком јавном функцијом, треба јавно жигосати. Без суђења. По кратком поступку. То, међутим, капиталистичком друштву у настајању, какво је наше, не може бити циљ. Шта нам је алтернатива? Једнакост у сиромаштву? Нека хвала. Знамо бар толико историју и примере таквог егалитаризма.

И у овом случају „Луке Београд” доказује се да јавност и њени посленици умеју и у легитимном циљу њеног информисања, о свему што се у збива, па и о подношењу кривичних пријава, да неопажено, самим објављивањем, јавно осуде и оног у кога је неко само прст уперио. А свако од нас је невин док се другачије, правоснажном пресудом не демантује.

Питање је, дакле, где је та граница између интереса јавности да све (до)зна и сасвим евидентне угрожености личног, професионалног, па и моралног интегритета људи против којих је неко поднео кривичну пријаву, а да сама пријава не буде и пресуда.