Вербални деликт Хелен Томас

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 8. јуна – У Белу кућу је са новинарском бележницом ушла још 1960. године, када је тамо још био 34. председник Америке Двајт Ајзенхауер. Дочекала је и испратила све потоње, пропитујући и садашњег који, кад је она започела своју каријеру, није био ни рођен.

Ових дана, уместо да пише за новине, велика је тема у новинама. Хелен Томас, која све до понедељка, упркос томе што има 89 година, није пропуштала ниједну конференцију за медије са председником или његовим прес секретаром, објавила је да завршава каријеру – не баш по својој вољи.

То је у ствари саопштио њен дојучерашњи послодавац, Херст медијска корпорација која широм света издаје 15 дневника, 38 недељника и око 200 магазина. Она је у последњих 10 година била њихов колумниста, после 50-годишње каријере у агенцији Јунајтед прес интернешенел, где је 2000. дала оставку.

Деценијама готово део инвентара у „соби за брифинге” Беле куће, Хелен Томас је своју легендарну каријеру завршила сасвим неславно. Не због онога што је написала – већ због „вербалног деликта”: онога што је несмотрено рекла у аматерску камеру једне јеврејске организације, што је, у овом добу „ју тјуба” постало „вирално” и за последицу имало њено хитно пензионисање, онемогућивши је да испуни обећање које је дала још 1993: да ће из белог здања у Пенсилванија авенији изаћи „само са ногама напред”.

И иначе позната по својим антиизраелским и пропалестинским ставовима (либанског је порекла), овога пута је претерала, када је на питање шта мисли о главном блискоисточном спору, без устезања одговорила да „Јевреји треба да се покупе из Палестине и врате се тамо одакле су и дошли: у Немачку, Пољску и Америку”.

Кад је то обелодањено са задршком (јер је син рабина који је то снимио имао испита, па је њену изјаву на „Ју тјуб” окачио тек после недељу дана), оцењено је одмах антисемитским и „говором мржње”. Иако је одраније била позната по свом оштром и дугом језику, ово јој није опроштено. Реаговале су и колеге, и њени шефови, агенција, којој је као јавни говорник била клијент, одмах ју је скинула са свог списка, а стигао је и отказ из једне средње школе из предграђа Вашингтона где је ових дана требало да буде главни говорник на церемонији уручивања диплома.

Није јој помогло ни извињење и уверавања да тако не мисли, али утеха јој је да ипак неће бити упамћена по овом ексцесу, већ по својој улози на сусретима са десет америчких председника и њиховим секретарима за медије, где је, постављајући тешка, провокативна и непријатна питања колеге подсећала шта им је права улога: да на сваког ко изађе на подијум да им се обрати треба гледати са подозрењем.

Џон Кенеди је за њу једном рекао да би „била сјајна девојка кад би бацила своју оловку и репортерску бележницу”. Као државни секретар, Колин Пауел се једном запитао „има ли неког рата у који бисмо могли да је пошаљемо?”

Само пре неколико дана Роберту Гибсу, Обамином секретару за медије, одржала је слово, више коментаром него питањем о томе зашто Америка као једина од великих сила није критиковала Израел због његовог препада на турски брод у хуманитарној мисији када је убијено девет цивила.

Обаму је питала директно: „Кад ћете да напустите Авганистан? Зашто настављамо да тамо убијамо и гинемо? Шта је прави изговор? И немојте да нам дајете ’бушизам’: да би они дошли овде да ми нисмо отишли тамо”.

Обама јој је за рођендан купио колач, али Бушу то није падало на памет, када је током свих осам година његовог мандата подсећала на званичне лажи које су пратиле инвазију на Ирак. Поводом њеног одласка, у једном коментару јој је одато велико признање констатацијом да би тамо били спасени многи животи да медији током Бушове ере нису били само мегафон Беле куће.

Тамо је у прес соби имала столицу на којој је, уместо организације, било њено име. Та плочица ће бити скинута. Колеге из Асоцијације извештача Беле куће једнодушни су у томе да је добила што је због овог испада заслужила – али ипак констатују да ће недостајати.

Нико као она, кажу, неће умети да са толико цинизма на крају сваке конференције изговори: „Thank you, mister President” (Хвала Вам, господине председниче).

М. Мишић