Verbalni delikt Helen Tomas

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 8. juna – U Belu kuću je sa novinarskom beležnicom ušla još 1960. godine, kada je tamo još bio 34. predsednik Amerike Dvajt Ajzenhauer. Dočekala je i ispratila sve potonje, propitujući i sadašnjeg koji, kad je ona započela svoju karijeru, nije bio ni rođen.

Ovih dana, umesto da piše za novine, velika je tema u novinama. Helen Tomas, koja sve do ponedeljka, uprkos tome što ima 89 godina, nije propuštala nijednu konferenciju za medije sa predsednikom ili njegovim pres sekretarom, objavila je da završava karijeru – ne baš po svojoj volji.

To je u stvari saopštio njen dojučerašnji poslodavac, Herst medijska korporacija koja širom sveta izdaje 15 dnevnika, 38 nedeljnika i oko 200 magazina. Ona je u poslednjih 10 godina bila njihov kolumnista, posle 50-godišnje karijere u agenciji Junajted pres internešenel, gde je 2000. dala ostavku.

Decenijama gotovo deo inventara u „sobi za brifinge” Bele kuće, Helen Tomas je svoju legendarnu karijeru završila sasvim neslavno. Ne zbog onoga što je napisala – već zbog „verbalnog delikta”: onoga što je nesmotreno rekla u amatersku kameru jedne jevrejske organizacije, što je, u ovom dobu „ju tjuba” postalo „viralno” i za posledicu imalo njeno hitno penzionisanje, onemogućivši je da ispuni obećanje koje je dala još 1993: da će iz belog zdanja u Pensilvanija aveniji izaći „samo sa nogama napred”.

I inače poznata po svojim antiizraelskim i propalestinskim stavovima (libanskog je porekla), ovoga puta je preterala, kada je na pitanje šta misli o glavnom bliskoistočnom sporu, bez ustezanja odgovorila da „Jevreji treba da se pokupe iz Palestine i vrate se tamo odakle su i došli: u Nemačku, Poljsku i Ameriku”.

Kad je to obelodanjeno sa zadrškom (jer je sin rabina koji je to snimio imao ispita, pa je njenu izjavu na „Ju tjub” okačio tek posle nedelju dana), ocenjeno je odmah antisemitskim i „govorom mržnje”. Iako je odranije bila poznata po svom oštrom i dugom jeziku, ovo joj nije oprošteno. Reagovale su i kolege, i njeni šefovi, agencija, kojoj je kao javni govornik bila klijent, odmah ju je skinula sa svog spiska, a stigao je i otkaz iz jedne srednje škole iz predgrađa Vašingtona gde je ovih dana trebalo da bude glavni govornik na ceremoniji uručivanja diploma.

Nije joj pomoglo ni izvinjenje i uveravanja da tako ne misli, ali uteha joj je da ipak neće biti upamćena po ovom ekscesu, već po svojoj ulozi na susretima sa deset američkih predsednika i njihovim sekretarima za medije, gde je, postavljajući teška, provokativna i neprijatna pitanja kolege podsećala šta im je prava uloga: da na svakog ko izađe na podijum da im se obrati treba gledati sa podozrenjem.

Džon Kenedi je za nju jednom rekao da bi „bila sjajna devojka kad bi bacila svoju olovku i reportersku beležnicu”. Kao državni sekretar, Kolin Pauel se jednom zapitao „ima li nekog rata u koji bismo mogli da je pošaljemo?”

Samo pre nekoliko dana Robertu Gibsu, Obaminom sekretaru za medije, održala je slovo, više komentarom nego pitanjem o tome zašto Amerika kao jedina od velikih sila nije kritikovala Izrael zbog njegovog prepada na turski brod u humanitarnoj misiji kada je ubijeno devet civila.

Obamu je pitala direktno: „Kad ćete da napustite Avganistan? Zašto nastavljamo da tamo ubijamo i ginemo? Šta je pravi izgovor? I nemojte da nam dajete ’bušizam’: da bi oni došli ovde da mi nismo otišli tamo”.

Obama joj je za rođendan kupio kolač, ali Bušu to nije padalo na pamet, kada je tokom svih osam godina njegovog mandata podsećala na zvanične laži koje su pratile invaziju na Irak. Povodom njenog odlaska, u jednom komentaru joj je odato veliko priznanje konstatacijom da bi tamo bili spaseni mnogi životi da mediji tokom Bušove ere nisu bili samo megafon Bele kuće.

Tamo je u pres sobi imala stolicu na kojoj je, umesto organizacije, bilo njeno ime. Ta pločica će biti skinuta. Kolege iz Asocijacije izveštača Bele kuće jednodušni su u tome da je dobila što je zbog ovog ispada zaslužila – ali ipak konstatuju da će nedostajati.

Niko kao ona, kažu, neće umeti da sa toliko cinizma na kraju svake konferencije izgovori: „Thank you, mister President” (Hvala Vam, gospodine predsedniče).

M. Mišić