Ко је почео први

Пре­се­лио нам се ком­ша Па­вле у цен­тар. На усе­ља­ју, ми ор­та­ци из ста­рог кра­ја ни­смо мо­гли да се на­чу­ди­мо.

– Не­чу­ве­но, ка­кав мир! – оду­ше­вио се Бу­ца.

– Ди­во­та, хла­до­ви­на ко под ли­пом! – по­твр­дио је Пе­ки.

– Мо­жда је и пре­ви­ше ти­хо. Да л’ то уоп­ште при­ја нер­вном си­сте­му? – рас­пи­рио ја рас­пра­ву.

Уз на­бод-ме­зе и „жу­ту осу” рас­пра­ва се за­жа­ри­ла. За­жа­ри­ли се и дру­га­ри око сто­ла. Хва­ле жи­вот­ни по­тез до­ма­ћи­на. А до­ма­ћин се сну­ждио!

– Ни­је баш та­ко... – срк­ну ра­ки­ју са стреп­њом, као да се ка­је што је про­ме­нио ме­сто ста­но­ва­ња.

– Не­мој, Па­јо, ипак си у овој тран­сак­ци­ји имао мно­го сре­ће – на­здра­вио је Бу­ца. – Ем си се ра­то­си­љао ку­ће, „ру­пе без дна” ко­ју стал­но мо­раш да по­пра­вљаш, ем ти оста­ло ло­ве да уло­жиш уби­знис...

– ...Ем ће ти се ду­ша од­мо­ри­ти од зву­ка бру­си­ли­це ко­јом те је мај­стор Ми­лој­ко два­де­сет го­ди­на мал­тре­ти­рао на Ауто­ко­ман­ди... – гуц­нуо је Пе­ки.

– ...А на­шао си и „ба­њу” на пљу­цо­мет до Сла­ви­је. Опо­ра­ви­ћеш на­па­ће­не нер­ве. Жи­ве­ли! – згро­мио сам „оси­цу”. Ни­је зуц­ну­ла.

„Оси­ца” по „оси­ца”, чач­ка­ли­ца по чач­ка­ли­ца, и наш Па­ја се„отво­ри”.

– Ма, љу­ди, пре­шао сам се на­чи­сто! На Ауто­ко­ман­ди ме је мал­тре­ти­рао је­ди­но Ми­лој­ко стру­га­њем „ел” про­фи­ла за ка­пи­је и огра­де, а у овој на­зо­ви­стам­бе­ној згра­ди про­ме­на­да у ход­ни­ци­ма не пре­ста­је! У при­зе­мљу је игра­о­ни­ца, пу­на ђа­ка из обли­жње шко­ле. Пу­бер­та­ши се сме­ју, сва­ђа­ју, га­ла­ме... Ис­под ме­не на пр­вом спра­ту сад ми уме­сто Ми­лој­ка на ув­це стру­жу зу­ба­ри у не­при­ја­вље­ној ор­ди­на­ци­ји, и то у две сме­не! Из­над, на тре­ћем, отво­ри­ли ша­тро спа цен­тар – у ства­ри стан­чу­гу из­де­ли­ли на апарт­ма­не за из­да­ва­ње на сат. Ту је кли­јен­те­ла фи­на, са­мо се чу­ју уз­да­си за­до­вољ­ства. А по­ши­зим тек кад се страст по­ме­ша са ла­ве­жом...

– Ми­слиш, ав-ав? – при­др­жа­ва­мо се за ча­ши­це.

– Ав-ав, не­го шта! На че­твр­том спра­ту је фри­зе­рај за пу­дле: ши­ша­ње, пра­ње, фар­ба­ње у ро­зе, фе­ни­ра­ње... – су­ну до­ма­ћин пи­ће у се­бе. По­жу­рио.

– Ау, цр­ни Пај­че... – су­ну­смо и ми. Не да­мо му да „од­мак­не” ал­ко­хол­ним пу­тем.

– За по­тре­бе по­сла сви „ста­на­ри” су мо­кри чвор на сво­ју ру­ку из­ме­сти­ли та­мо где им од­го­ва­ра. У игра­о­ни­ци сру­ши­ли уну­тра­шње зи­до­ве, од ку­хи­ње на­пра­ви­ли шанк, а пи­со­а­ре на­џо­ге­ри­ли у ве­шер­ни­цу ко­ју су на ди­вља­ка при­по­ји­ли. Зу­ба­ри за­ме­ни­ли ку­хи­њу и ку­па­ти­ло и спро­ве­ли во­ду до сто­ма­то­ло­шких сто­ли­ца. Овај гла­во­ња го­ре стан пре­тво­рио у љу­бав­но гне­здо са не­ко­ли­ко ђа­ку­зи­ја! Фри­зер­ка усред „са­ло­на” угра­ди­ла чак три ла­ва­боа! Про­вла­че це­ви где год стиг­ну! Пла­фон ми по­пла­вљен, а сла­по­ви ода­свуд кло­ко­ћу ли кло­ко­ћу... – пре­пу­шта се бив­ши ком­ши­ја још јед­ном убо­ду „жуј­ке”.

– И? – пу­сти­смо и ми да нас боц­не још по јед­на ма­ла. Од­у­век смо би­ли со­ли­дар­ни.

– Ни­шта и.

– Ка­ко ни­шта? А је л’ си ти уста­но­вио ко је пр­ви поч’о са ру­ше­њем и пре­гра­ђи­ва­њем ове див­не ку­ће... Да га бре раз­би­је­мо! – по­ди­вља Бу­ца.

Згле­да­смо се. Ми не­ког да раз­би­је­мо!? Буц­ке се увек ис­тр­чи. Па је­два се­ди­мо нор­мал­но! Сто се вр­ти око нас, а чач­ка­ли­це на­ср­ћу ко оси­це. Ле­те у очи!

– Зар је ва­жно ко је пр­ви по­чео кад га ни­ко ни­је спре­чио? Згра­да је из­бу­ше­на ко си­рац. Ин­ста­ла­ци­је из­у­кр­шта­не. Ни­кад ово зда­ње ви­ше не­ће мо­ћи да се по­вра­ти у пр­во­бит­но ста­ње. И пре­ко пу­та је јед­но слич­но, као под за­шти­том др­жа­ве, на ко­јем је не­ка ди­леа ци­гла­ма за­зи­да­ла те­ра­су и на­ру­жи­ла фа­са­ду ста­ру сто го­ди­на... – пре­пу­стио се сле­де­ћем убо­ду „оси­це” до­ма­ћин. „Рој” на­па­де и нас, го­сте. Раз­ма­ха­смо се ча­ши­ца­ма...

Ни­смо дру­га оста­ви­ли да нам уса­мљен па­ти у не­во­љи. Као не­ка­да­шњи ро­ке­ри, до по­но­ћи смо по­ро­ка­ли све пре­град­не зи­до­ве. Но­се­ће ни­смо ди­ра­ли, ма ка­кви, а ни во­до­вод – до­ћи ће Ми­лој­ко да сни­ми си­ту­а­ци­ју. Пред на­ма пу­као огро­ман про­стор, што би ре­кли на ТВ-у – „опен спејс”. Кр­сти­ли смо га но­стал­гич­но: Сту­дио за ра­ну му­зи­ку. Раз­у­ме се, не­ће се ту сви­ра­ти ре­не­сан­са и ба­рок, већ ће Па­вле из­најм­љи­ва­ти стан за ро­ђен­да­не и за­ба­ве ко­ји ће тра­ја­ти до ра­не зо­ре, до три, че­ти­ри ују­тру... А он ће за се­бе већ на­ћи не­ки ку­так на Ауто­ко­ман­ди.

Дар­ко Ка­ле­зић