Ko je počeo prvi

Pre­se­lio nam se kom­ša Pa­vle u cen­tar. Na use­lja­ju, mi or­ta­ci iz sta­rog kra­ja ni­smo mo­gli da se na­ču­di­mo.

– Ne­ču­ve­no, ka­kav mir! – odu­še­vio se Bu­ca.

– Di­vo­ta, hla­do­vi­na ko pod li­pom! – po­tvr­dio je Pe­ki.

– Mo­žda je i pre­vi­še ti­ho. Da l’ to uop­šte pri­ja ner­vnom si­ste­mu? – ras­pi­rio ja ras­pra­vu.

Uz na­bod-me­ze i „žu­tu osu” ras­pra­va se za­ža­ri­la. Za­ža­ri­li se i dru­ga­ri oko sto­la. Hva­le ži­vot­ni po­tez do­ma­ći­na. A do­ma­ćin se snu­ždio!

– Ni­je baš ta­ko... – srk­nu ra­ki­ju sa strep­njom, kao da se ka­je što je pro­me­nio me­sto sta­no­va­nja.

– Ne­moj, Pa­jo, ipak si u ovoj tran­sak­ci­ji imao mno­go sre­će – na­zdra­vio je Bu­ca. – Em si se ra­to­si­ljao ku­će, „ru­pe bez dna” ko­ju stal­no mo­raš da po­pra­vljaš, em ti osta­lo lo­ve da ulo­žiš ubi­znis...

– ...Em će ti se du­ša od­mo­ri­ti od zvu­ka bru­si­li­ce ko­jom te je maj­stor Mi­loj­ko dva­de­set go­di­na mal­tre­ti­rao na Auto­ko­man­di... – guc­nuo je Pe­ki.

– ...A na­šao si i „ba­nju” na plju­co­met do Sla­vi­je. Opo­ra­vi­ćeš na­pa­će­ne ner­ve. Ži­ve­li! – zgro­mio sam „osi­cu”. Ni­je zuc­nu­la.

„Osi­ca” po „osi­ca”, čač­ka­li­ca po čač­ka­li­ca, i naš Pa­ja se„otvo­ri”.

– Ma, lju­di, pre­šao sam se na­či­sto! Na Auto­ko­man­di me je mal­tre­ti­rao je­di­no Mi­loj­ko stru­ga­njem „el” pro­fi­la za ka­pi­je i ogra­de, a u ovoj na­zo­vi­stam­be­noj zgra­di pro­me­na­da u hod­ni­ci­ma ne pre­sta­je! U pri­ze­mlju je igra­o­ni­ca, pu­na đa­ka iz obli­žnje ško­le. Pu­ber­ta­ši se sme­ju, sva­đa­ju, ga­la­me... Is­pod me­ne na pr­vom spra­tu sad mi ume­sto Mi­loj­ka na uv­ce stru­žu zu­ba­ri u ne­pri­ja­vlje­noj or­di­na­ci­ji, i to u dve sme­ne! Iz­nad, na tre­ćem, otvo­ri­li ša­tro spa cen­tar – u stva­ri stan­ču­gu iz­de­li­li na apart­ma­ne za iz­da­va­nje na sat. Tu je kli­jen­te­la fi­na, sa­mo se ču­ju uz­da­si za­do­volj­stva. A po­ši­zim tek kad se strast po­me­ša sa la­ve­žom...

– Mi­sliš, av-av? – pri­dr­ža­va­mo se za ča­ši­ce.

– Av-av, ne­go šta! Na če­tvr­tom spra­tu je fri­ze­raj za pu­dle: ši­ša­nje, pra­nje, far­ba­nje u ro­ze, fe­ni­ra­nje... – su­nu do­ma­ćin pi­će u se­be. Po­žu­rio.

– Au, cr­ni Paj­če... – su­nu­smo i mi. Ne da­mo mu da „od­mak­ne” al­ko­hol­nim pu­tem.

– Za po­tre­be po­sla svi „sta­na­ri” su mo­kri čvor na svo­ju ru­ku iz­me­sti­li ta­mo gde im od­go­va­ra. U igra­o­ni­ci sru­ši­li unu­tra­šnje zi­do­ve, od ku­hi­nje na­pra­vi­li šank, a pi­so­a­re na­džo­ge­ri­li u ve­šer­ni­cu ko­ju su na di­vlja­ka pri­po­ji­li. Zu­ba­ri za­me­ni­li ku­hi­nju i ku­pa­ti­lo i spro­ve­li vo­du do sto­ma­to­lo­ških sto­li­ca. Ovaj gla­vo­nja go­re stan pre­tvo­rio u lju­bav­no gne­zdo sa ne­ko­li­ko đa­ku­zi­ja! Fri­zer­ka usred „sa­lo­na” ugra­di­la čak tri la­va­boa! Pro­vla­če ce­vi gde god stig­nu! Pla­fon mi po­pla­vljen, a sla­po­vi oda­svud klo­ko­ću li klo­ko­ću... – pre­pu­šta se biv­ši kom­ši­ja još jed­nom ubo­du „žuj­ke”.

– I? – pu­sti­smo i mi da nas boc­ne još po jed­na ma­la. Od­u­vek smo bi­li so­li­dar­ni.

– Ni­šta i.

– Ka­ko ni­šta? A je l’ si ti usta­no­vio ko je pr­vi poč’o sa ru­še­njem i pre­gra­đi­va­njem ove div­ne ku­će... Da ga bre raz­bi­je­mo! – po­di­vlja Bu­ca.

Zgle­da­smo se. Mi ne­kog da raz­bi­je­mo!? Buc­ke se uvek is­tr­či. Pa je­dva se­di­mo nor­mal­no! Sto se vr­ti oko nas, a čač­ka­li­ce na­sr­ću ko osi­ce. Le­te u oči!

– Zar je va­žno ko je pr­vi po­čeo kad ga ni­ko ni­je spre­čio? Zgra­da je iz­bu­še­na ko si­rac. In­sta­la­ci­je iz­u­kr­šta­ne. Ni­kad ovo zda­nje vi­še ne­će mo­ći da se po­vra­ti u pr­vo­bit­no sta­nje. I pre­ko pu­ta je jed­no slič­no, kao pod za­šti­tom dr­ža­ve, na ko­jem je ne­ka di­lea ci­gla­ma za­zi­da­la te­ra­su i na­ru­ži­la fa­sa­du sta­ru sto go­di­na... – pre­pu­stio se sle­de­ćem ubo­du „osi­ce” do­ma­ćin. „Roj” na­pa­de i nas, go­ste. Raz­ma­ha­smo se ča­ši­ca­ma...

Ni­smo dru­ga osta­vi­li da nam usa­mljen pa­ti u ne­vo­lji. Kao ne­ka­da­šnji ro­ke­ri, do po­no­ći smo po­ro­ka­li sve pre­grad­ne zi­do­ve. No­se­će ni­smo di­ra­li, ma ka­kvi, a ni vo­do­vod – do­ći će Mi­loj­ko da sni­mi si­tu­a­ci­ju. Pred na­ma pu­kao ogro­man pro­stor, što bi re­kli na TV-u – „open spejs”. Kr­sti­li smo ga no­stal­gič­no: Stu­dio za ra­nu mu­zi­ku. Raz­u­me se, ne­će se tu svi­ra­ti re­ne­san­sa i ba­rok, već će Pa­vle iz­najm­lji­va­ti stan za ro­đen­da­ne i za­ba­ve ko­ji će tra­ja­ti do ra­ne zo­re, do tri, če­ti­ri uju­tru... A on će za se­be već na­ći ne­ki ku­tak na Auto­ko­man­di.

Dar­ko Ka­le­zić