МОСТ НА СТУБОВИМА ГРЕХА

Бо­рис Та­дић je по­пут Ла­ва X, рим­ског па­пе ко­ји је по­чет­ком 16. ве­ка тр­го­вао ин­дул­ген­ци­ја­ма, опро­стом гре­хо­ва ко­ји је Цр­ква ну­ди­ла за но­вац, и та­ко фи­нан­си­рао из­град­њу рим­ске ба­зи­ли­ке све­тог Пе­тра.

Ево јед­не при­че из тих вре­ме­на.

Јо­хан Те­цел био је до­ми­ни­кан­ски фра­тар, по­знат у не­мач­кој Сак­со­ни­ји по ве­шти­ни уби­ра­ња нов­ца од про­да­је ин­дул­ген­ци­ја. При ула­ску у не­ки град, по­вор­ка ви­со­ко­до­сто­јан­стве­ни­ка, све­ште­ни­ка и вер­ни­ка до­че­ки­ва­ла би га са за­ста­ва­ма, све­ћа­ма и пе­смом. Зво­на  су зво­ни­ла, сви­ра­ле су ор­гу­ље.

Те­цел би та­да, ва­де­ћи пап­ску бу­лу на тка­ни­ни од сви­ле и зла­та, ну­дио ин­дул­ген­ци­је они­ма ко­ји же­ле да при­зна­ју сво­је гре­хе и да да­ју при­лог за из­град­њу цр­кве све­тог Пе­тра.

„Са ауто­ри­те­том свих све­та­ца и с ми­ло­шћу за вас, осло­ба­ђам вас свих гре­хо­ва и зло­чи­на и осло­ба­ђам вас од свих ка­зни за де­сет да­на“, ши­рио је Те­цел уче­ње по ко­ме ни­шта осим нов­ца ни­је по­треб­но да се до­би­је опрост. Док их је про­да­вао, го­во­рио је: „Чим нов­чић у шкри­њи­ци за­зве­чи, убо­га ду­ша из Чи­сти­ли­шта ис­ко­чи“.

Те­цел је по­сао цр­кве­ног тор­ба­ра то­ли­ко до­бро оба­вљао да је и сак­сон­ски кнез Фри­дрих Му­дри у свој дво­рац у Ви­тен­бер­гу до­нео јед­ну ин­дул­ген­ци­ју. Би­ла је на­ме­ње­на за до­на­то­ре ко­ји по­мог­ну из­град­њу мо­ста у Тор­гау.

По­сле пет ве­ко­ва ин­дул­ген­ци­ју је, ру­ко­во­ђен истим прин­ци­пи­ма мар­ке­тин­га ко­ји је по­зна­вао и Јо­хан Те­цел, ов­де увео Бо­рис Та­дић.

Све је по­че­ло на Ки­пру ка­да је срп­ски пред­сед­ник се­бе уба­цио у при­чу о нео­по­ре­зо­ва­ним срп­ским тај­ку­ни­ма и на­шим „не­при­стој­но бо­га­тим“ су­гра­ђа­ни­ма. Не­до­вољ­но буд­ни са­вет­ни­ци су му тек на­кнад­но ре­кли да око оф­шор ком­па­ни­ја и по­ре­за не­ма кр­ше­ња за­ко­на, и да је мо­гу­ће је­ди­но рас­пра­вља­ти око то­га да ли су ва­же­ћи за­ко­ни до­бри.

Он­да је Та­дић по­ку­шао да се ва­ди. Што је, на­рав­но, де­лат­ност ко­ју не пре­по­ру­чу­је ни­ко ко је ика­да играо кар­те. Бо­рис од Ср­бо­ни­је је, по­пут Фри­дри­ха од Сак­со­ни­је, иза­шао с по­ну­дом „Мо­ста срп­ских тај­ку­на“.

„Хај­де да ти љу­ди, чи­је сам бо­гат­ство на­звао не­при­стој­ним, са­гра­де је­дан мост ко­ји би­смо ме­та­фо­рич­ки на­зва­ли ’мост срп­ских тај­ку­на’. То ће би­ти на­чин на ко­ји ће ку­пи­ти свој ле­ги­ти­ми­тет јер ће љу­ди осе­ти­ти да су им не­што вра­ти­ли.“

Ето нас у про­бле­му. От­куд уоп­ште опрост гре­хо­ва?

Опрост гре­хо­ва или ин­дул­ген­ци­ја (лат. in­dul­ge­re– би­ти благ, об­зи­ран, по­пу­стљив) ин­сти­тут је ри­мо­ка­то­лич­ке ве­ре. Цр­ква да­је опрост на­кон што је кри­ви­ца гре­ха из­бри­са­на са­кра­мен­том по­ми­ре­ња или ис­по­ве­ди. Учи­нак опро­ста је осло­ба­ђа­ње од по­сле­ди­ца гре­ха ко­је се очи­ту­ју у зе­маљ­ским пат­ња­ма или у Чи­сти­ли­шту – што је био је­дан од кључ­них при­го­во­ра Мар­ти­на Лу­те­ра, ре­фор­ма­ци­је и на­стан­ка про­те­ста­на­та.

Ва­ти­кан је већ сре­ди­ном 16. ве­ка од­у­стао од ин­дул­ген­ци­ја за но­вац, тра­же­ћи од вер­ни­ка да учи­не не­ко до­бро де­ло, ре­ци­мо да чи­та­ју Све­то пи­смо. Ко­нач­но је, 1599. у Ауг­збур­гу, пот­пи­сан спо­ра­зум из­ме­ђу Ка­то­лич­ке и Еван­ге­ли­стич­ке цр­кве ко­јим се оне сла­жу да се опрост од гре­хо­ва до­би­ја са­мо ве­ром, а не де­ли­ма.

Ам­би­ци­о­зно сле­де­ћи не­ма­њић­ко гра­ди­тељ­ство, Та­дић тран­зи­ци­о­ним гре­шни­ци­ма упра­во ну­ди да се от­ку­пе де­ли­ма. У фор­ми бар јед­ног мо­ста. Мно­го то­га под­се­ћа на већ по­ма­ло за­бо­ра­вље­на вре­ме­на За­ко­на о по­ре­зу на екс­тра­про­фит и де­ба­те о екс­тра­и­мо­ви­ни.

Иако Та­дић при­зна­је да то ни­је ње­гов, већ по­сао суд­ства, ова, ре­као бих не­смо­тре­на по­ну­да „ле­га­ли­за­ци­је“, те­шко да је при­хва­тљи­ва. Уме­сто „гре­ши­ли сте, пла­ти­те“, прав­ну др­жа­ву ваљ­да кра­си мак­си­ма „гре­ши­ли сте, од­го­ва­рај­те“.

Тач­но је, ако се по­но­во вра­ти­мо у исто­ри­ју, да су мно­ге европ­ске ка­те­дра­ле, уни­вер­зи­те­ти, бол­ни­це или мо­сто­ви кон­кре­тан до­каз да је но­вац од ин­дул­ген­ци­ја био „пра­вил­но ис­ко­ри­шћен“. Али је та­ко­ђе тач­но да се зна­тан део нов­ца на­шао по џе­по­ви­ма по­хлеп­них чла­но­ва цр­кве и про­фе­си­о­нал­них ску­пља­ча нов­ца.

Ни­је то је­ди­на опа­сност. Чак и да ин­дул­ген­ци­је при­хва­ти­мо, ни­је пред­сед­ни­ко­во да ну­ди опро­штај, сем ако не ми­сли да тре­ба – што би би­ло ло­ше. Ни­ти је ње­го­во да утвр­ђу­је це­нов­ник от­ку­па гре­ха – је­дан мост, 50 ки­ло­ме­та­ра ауто­пу­та, 62 шко­ле, 73 ба­зе­на, 94 на­род­не ку­хи­ње...

Не бих да вред­ност мо­ста по­ре­дим с тај­кун­ским ка­пи­та­лом. Ни­ти бих да отва­рам ана­ли­зу да ли би мост био аде­кват­на на­док­на­да др­жа­ви и на­ма, или би био са­мо ми­ло­сти­ња.

Пред­сед­ник при том ка­же да ми­сли на оне ко­ји су но­вац сте­кли де­ве­де­се­тих го­ди­на ко­ри­сте­ћи си­ву зо­ну по­сло­ва­ња. Као да не по­сто­је они, исти­на рет­ки, ко­ји су и де­ве­де­се­тих не­што „при­стој­но“ за­ра­ди­ли. Као да не­ма оних ко­ји су се „не­при­стој­но обо­га­ти­ли“ по­сле ок­то­бра 2000. ка­да су у бес­це­ње по­ку­по­ва­ли по­ла Ср­би­је.

Шта је, при­де, са свом си­лом „кон­тро­верз­них би­зни­сме­на“ или ба­ха­тих кри­мо­ге­них „кај­ла­ша“ чи­јих се џи­по­ва кло­не ко­ли­ко пе­ша­ци то­ли­ко и по­ли­цај­ци? Да ли су они из­у­зе­ти из ка­те­го­ри­је „не­при­стој­но бо­га­тих?

По­ја­шња­ва­ју­ћи сво­ју ме­та­фо­ру, пред­сед­ник још ка­же да го­во­ри у име це­лог на­ро­да. Око то­га, ми­слим „не­при­стој­но бо­га­тих“, мо­же­мо да се сло­жи­мо.

Па­жљи­во ослу­шки­ва­ње по­ка­за­ло би, ме­ђу­тим, да „чи­тав на­род“ ни­је за то да не­по­ште­ни, би­ли они тај­ку­ни или сит­ни ва­ћа­ро­ши, про­ђу не­ка­жње­но та­ко што ће гра­ди­ти ве­ли­ке или ма­ле пе­ри­о­ни­це свог нов­ца и мо­ра­ла. Не мо­же се ло­по­влук ис­ку­пљи­ва­ти.

По­ен­та је да онај ко је не­ле­гал­но сте­као имо­ви­ну од­го­ва­ра. Би­ло да је ње­го­во бо­гат­ство „не­при­стој­но“ или „при­стој­но“ – ако је не­ко уоп­ште од­ре­дио гра­ни­цу овог фи­нан­сиј­ског бон­то­на.

За­што не­по­ште­ним тај­ку­ни­ма уоп­ште да­ти при­ли­ку да от­ку­пе сво­ју по­хле­пу? Са­мо за­то што су бо­га­ти? Да ли то зна­чи да ако имам до­вољ­но нов­ца он­да увек мо­гу да ку­пим све­ти опрост и за ма­хи­на­ци­је ко­је тек на­ме­ра­вам да по­чи­ним? А ако сам гре­шник ко­ји је остао без нов­ца, он­да идем у за­твор.

Ни­ка­ко ми се не до­па­да. И још да пи­там: од чи­јег би се нов­ца по­ди­зао „тај­кун­ски мост“? Од на­шег, опљач­ка­ног.

По­ште­ни би­зни­сме­ни не мо­ра­ју да пра­ве Та­ди­ћев мост. Ако не­ће. Не­по­ште­ним би­зни­сме­ни­ма не тре­ба пру­жи­ти при­ли­ку да по­ста­ну не­и­ма­ри-за­ду­жби­на­ри. Њи­ма је, ако има за­ко­на, ме­сто у за­тво­ру. Ако ни­је та­ко, он­да не­ка нам је бог у по­мо­ћи јер от­куп гре­хо­ва је­ди­но зна­чи да је но­вац све­ви­шњи.

Уоста­лом, у зе­мљи ко­ја то­ли­ко др­жи до ми­шље­ња Цр­кве, да се вра­ти­мо на те­о­ло­шка ту­ма­че­ња. Пра­во­сла­вље не при­хва­та ин­дул­ген­ци­је. „Ка­да би ова­ко уче­ње би­ло ис­прав­но“, ка­жу пра­во­слав­ци, „вр­ло ма­ло љу­ди би се тру­ди­ло да у ово­зе­маљ­ском жи­во­ту до­стиг­не ду­хов­но са­вр­шен­ство и за­слу­жи веч­ни жи­вот. Ова­кво уче­ње је у пот­пу­ној су­прот­но­сти с древ­ним уче­њем хри­шћан­ске цр­кве, ко­је се за­др­жа­ло у Пра­во­слав­ној цр­кви.“

„Уме­сто љу­ба­вљу“, на­шао сам још јед­но зва­нич­но ту­ма­че­ње, „на­ша до­бра де­ла и мо­ли­тве су во­ђе­на чи­сто тр­го­вач­ким прин­ци­пи­ма: ја те­би мо­ли­тву или де­ло, ти ме­ни ин­дул­ген­ци­ју. Мо­ли­тве као што су ’Оче наш’ и ’Здра­во Ма­ри­јо’ по­ста­ју не­ка вр­ста број­ча­ни­ка до до­би­ја­ња ин­дул­ген­ци­је.“

Ну­де­ћи тај­ку­ни­ма опрост-мост, Та­дић као да ну­ди упра­во ту вр­сту „број­ча­ни­ка“.