MOST NA STUBOVIMA GREHA

Bo­ris Ta­dić je po­put La­va X, rim­skog pa­pe ko­ji je po­čet­kom 16. ve­ka tr­go­vao in­dul­gen­ci­ja­ma, opro­stom gre­ho­va ko­ji je Cr­kva nu­di­la za no­vac, i ta­ko fi­nan­si­rao iz­grad­nju rim­ske ba­zi­li­ke sve­tog Pe­tra.

Evo jed­ne pri­če iz tih vre­me­na.

Jo­han Te­cel bio je do­mi­ni­kan­ski fra­tar, po­znat u ne­mač­koj Sak­so­ni­ji po ve­šti­ni ubi­ra­nja nov­ca od pro­da­je in­dul­gen­ci­ja. Pri ula­sku u ne­ki grad, po­vor­ka vi­so­ko­do­sto­jan­stve­ni­ka, sve­šte­ni­ka i ver­ni­ka do­če­ki­va­la bi ga sa za­sta­va­ma, sve­ća­ma i pe­smom. Zvo­na  su zvo­ni­la, svi­ra­le su or­gu­lje.

Te­cel bi ta­da, va­de­ći pap­sku bu­lu na tka­ni­ni od svi­le i zla­ta, nu­dio in­dul­gen­ci­je oni­ma ko­ji že­le da pri­zna­ju svo­je gre­he i da da­ju pri­log za iz­grad­nju cr­kve sve­tog Pe­tra.

„Sa auto­ri­te­tom svih sve­ta­ca i s mi­lo­šću za vas, oslo­ba­đam vas svih gre­ho­va i zlo­či­na i oslo­ba­đam vas od svih ka­zni za de­set da­na“, ši­rio je Te­cel uče­nje po ko­me ni­šta osim nov­ca ni­je po­treb­no da se do­bi­je oprost. Dok ih je pro­da­vao, go­vo­rio je: „Čim nov­čić u škri­nji­ci za­zve­či, ubo­ga du­ša iz Či­sti­li­šta is­ko­či“.

Te­cel je po­sao cr­kve­nog tor­ba­ra to­li­ko do­bro oba­vljao da je i sak­son­ski knez Fri­drih Mu­dri u svoj dvo­rac u Vi­ten­ber­gu do­neo jed­nu in­dul­gen­ci­ju. Bi­la je na­me­nje­na za do­na­to­re ko­ji po­mog­nu iz­grad­nju mo­sta u Tor­gau.

Po­sle pet ve­ko­va in­dul­gen­ci­ju je, ru­ko­vo­đen istim prin­ci­pi­ma mar­ke­tin­ga ko­ji je po­zna­vao i Jo­han Te­cel, ov­de uveo Bo­ris Ta­dić.

Sve je po­če­lo na Ki­pru ka­da je srp­ski pred­sed­nik se­be uba­cio u pri­ču o neo­po­re­zo­va­nim srp­skim taj­ku­ni­ma i na­šim „ne­pri­stoj­no bo­ga­tim“ su­gra­đa­ni­ma. Ne­do­volj­no bud­ni sa­vet­ni­ci su mu tek na­knad­no re­kli da oko of­šor kom­pa­ni­ja i po­re­za ne­ma kr­še­nja za­ko­na, i da je mo­gu­će je­di­no ras­pra­vlja­ti oko to­ga da li su va­že­ći za­ko­ni do­bri.

On­da je Ta­dić po­ku­šao da se va­di. Što je, na­rav­no, de­lat­nost ko­ju ne pre­po­ru­ču­je ni­ko ko je ika­da igrao kar­te. Bo­ris od Sr­bo­ni­je je, po­put Fri­dri­ha od Sak­so­ni­je, iza­šao s po­nu­dom „Mo­sta srp­skih taj­ku­na“.

„Haj­de da ti lju­di, či­je sam bo­gat­stvo na­zvao ne­pri­stoj­nim, sa­gra­de je­dan most ko­ji bi­smo me­ta­fo­rič­ki na­zva­li ’most srp­skih taj­ku­na’. To će bi­ti na­čin na ko­ji će ku­pi­ti svoj le­gi­ti­mi­tet jer će lju­di ose­ti­ti da su im ne­što vra­ti­li.“

Eto nas u pro­ble­mu. Ot­kud uop­šte oprost gre­ho­va?

Oprost gre­ho­va ili in­dul­gen­ci­ja (lat. in­dul­ge­re– bi­ti blag, ob­zi­ran, po­pu­stljiv) in­sti­tut je ri­mo­ka­to­lič­ke ve­re. Cr­kva da­je oprost na­kon što je kri­vi­ca gre­ha iz­bri­sa­na sa­kra­men­tom po­mi­re­nja ili is­po­ve­di. Uči­nak opro­sta je oslo­ba­đa­nje od po­sle­di­ca gre­ha ko­je se oči­tu­ju u ze­malj­skim pat­nja­ma ili u Či­sti­li­štu – što je bio je­dan od ključ­nih pri­go­vo­ra Mar­ti­na Lu­te­ra, re­for­ma­ci­je i na­stan­ka pro­te­sta­na­ta.

Va­ti­kan je već sre­di­nom 16. ve­ka od­u­stao od in­dul­gen­ci­ja za no­vac, tra­že­ći od ver­ni­ka da uči­ne ne­ko do­bro de­lo, re­ci­mo da či­ta­ju Sve­to pi­smo. Ko­nač­no je, 1599. u Aug­zbur­gu, pot­pi­san spo­ra­zum iz­me­đu Ka­to­lič­ke i Evan­ge­li­stič­ke cr­kve ko­jim se one sla­žu da se oprost od gre­ho­va do­bi­ja sa­mo ve­rom, a ne de­li­ma.

Am­bi­ci­o­zno sle­de­ći ne­ma­njić­ko gra­di­telj­stvo, Ta­dić tran­zi­ci­o­nim gre­šni­ci­ma upra­vo nu­di da se ot­ku­pe de­li­ma. U for­mi bar jed­nog mo­sta. Mno­go to­ga pod­se­ća na već po­ma­lo za­bo­ra­vlje­na vre­me­na Za­ko­na o po­re­zu na eks­tra­pro­fit i de­ba­te o eks­tra­i­mo­vi­ni.

Iako Ta­dić pri­zna­je da to ni­je nje­gov, već po­sao sud­stva, ova, re­kao bih ne­smo­tre­na po­nu­da „le­ga­li­za­ci­je“, te­ško da je pri­hva­tlji­va. Ume­sto „gre­ši­li ste, pla­ti­te“, prav­nu dr­ža­vu valj­da kra­si mak­si­ma „gre­ši­li ste, od­go­va­raj­te“.

Tač­no je, ako se po­no­vo vra­ti­mo u isto­ri­ju, da su mno­ge evrop­ske ka­te­dra­le, uni­ver­zi­te­ti, bol­ni­ce ili mo­sto­vi kon­kre­tan do­kaz da je no­vac od in­dul­gen­ci­ja bio „pra­vil­no is­ko­ri­šćen“. Ali je ta­ko­đe tač­no da se zna­tan deo nov­ca na­šao po dže­po­vi­ma po­hlep­nih čla­no­va cr­kve i pro­fe­si­o­nal­nih sku­plja­ča nov­ca.

Ni­je to je­di­na opa­snost. Čak i da in­dul­gen­ci­je pri­hva­ti­mo, ni­je pred­sed­ni­ko­vo da nu­di opro­štaj, sem ako ne mi­sli da tre­ba – što bi bi­lo lo­še. Ni­ti je nje­go­vo da utvr­đu­je ce­nov­nik ot­ku­pa gre­ha – je­dan most, 50 ki­lo­me­ta­ra auto­pu­ta, 62 ško­le, 73 ba­ze­na, 94 na­rod­ne ku­hi­nje...

Ne bih da vred­nost mo­sta po­re­dim s taj­kun­skim ka­pi­ta­lom. Ni­ti bih da otva­ram ana­li­zu da li bi most bio ade­kvat­na na­dok­na­da dr­ža­vi i na­ma, ili bi bio sa­mo mi­lo­sti­nja.

Pred­sed­nik pri tom ka­že da mi­sli na one ko­ji su no­vac ste­kli de­ve­de­se­tih go­di­na ko­ri­ste­ći si­vu zo­nu po­slo­va­nja. Kao da ne po­sto­je oni, isti­na ret­ki, ko­ji su i de­ve­de­se­tih ne­što „pri­stoj­no“ za­ra­di­li. Kao da ne­ma onih ko­ji su se „ne­pri­stoj­no obo­ga­ti­li“ po­sle ok­to­bra 2000. ka­da su u bes­ce­nje po­ku­po­va­li po­la Sr­bi­je.

Šta je, pri­de, sa svom si­lom „kon­tro­verz­nih bi­zni­sme­na“ ili ba­ha­tih kri­mo­ge­nih „kaj­la­ša“ či­jih se dži­po­va klo­ne ko­li­ko pe­ša­ci to­li­ko i po­li­caj­ci? Da li su oni iz­u­ze­ti iz ka­te­go­ri­je „ne­pri­stoj­no bo­ga­tih?

Po­ja­šnja­va­ju­ći svo­ju me­ta­fo­ru, pred­sed­nik još ka­že da go­vo­ri u ime ce­log na­ro­da. Oko to­ga, mi­slim „ne­pri­stoj­no bo­ga­tih“, mo­že­mo da se slo­ži­mo.

Pa­žlji­vo oslu­ški­va­nje po­ka­za­lo bi, me­đu­tim, da „či­tav na­rod“ ni­je za to da ne­po­šte­ni, bi­li oni taj­ku­ni ili sit­ni va­ća­ro­ši, pro­đu ne­ka­žnje­no ta­ko što će gra­di­ti ve­li­ke ili ma­le pe­ri­o­ni­ce svog nov­ca i mo­ra­la. Ne mo­že se lo­po­vluk is­ku­plji­va­ti.

Po­en­ta je da onaj ko je ne­le­gal­no ste­kao imo­vi­nu od­go­va­ra. Bi­lo da je nje­go­vo bo­gat­stvo „ne­pri­stoj­no“ ili „pri­stoj­no“ – ako je ne­ko uop­šte od­re­dio gra­ni­cu ovog fi­nan­sij­skog bon­to­na.

Za­što ne­po­šte­nim taj­ku­ni­ma uop­šte da­ti pri­li­ku da ot­ku­pe svo­ju po­hle­pu? Sa­mo za­to što su bo­ga­ti? Da li to zna­či da ako imam do­volj­no nov­ca on­da uvek mo­gu da ku­pim sve­ti oprost i za ma­hi­na­ci­je ko­je tek na­me­ra­vam da po­či­nim? A ako sam gre­šnik ko­ji je ostao bez nov­ca, on­da idem u za­tvor.

Ni­ka­ko mi se ne do­pa­da. I još da pi­tam: od či­jeg bi se nov­ca po­di­zao „taj­kun­ski most“? Od na­šeg, opljač­ka­nog.

Po­šte­ni bi­zni­sme­ni ne mo­ra­ju da pra­ve Ta­di­ćev most. Ako ne­će. Ne­po­šte­nim bi­zni­sme­ni­ma ne tre­ba pru­ži­ti pri­li­ku da po­sta­nu ne­i­ma­ri-za­du­žbi­na­ri. Nji­ma je, ako ima za­ko­na, me­sto u za­tvo­ru. Ako ni­je ta­ko, on­da ne­ka nam je bog u po­mo­ći jer ot­kup gre­ho­va je­di­no zna­či da je no­vac sve­vi­šnji.

Uosta­lom, u ze­mlji ko­ja to­li­ko dr­ži do mi­šlje­nja Cr­kve, da se vra­ti­mo na te­o­lo­ška tu­ma­če­nja. Pra­vo­sla­vlje ne pri­hva­ta in­dul­gen­ci­je. „Ka­da bi ova­ko uče­nje bi­lo is­prav­no“, ka­žu pra­vo­slav­ci, „vr­lo ma­lo lju­di bi se tru­di­lo da u ovo­ze­malj­skom ži­vo­tu do­stig­ne du­hov­no sa­vr­šen­stvo i za­slu­ži več­ni ži­vot. Ova­kvo uče­nje je u pot­pu­noj su­prot­no­sti s drev­nim uče­njem hri­šćan­ske cr­kve, ko­je se za­dr­ža­lo u Pra­vo­slav­noj cr­kvi.“

„Ume­sto lju­ba­vlju“, na­šao sam još jed­no zva­nič­no tu­ma­če­nje, „na­ša do­bra de­la i mo­li­tve su vo­đe­na či­sto tr­go­vač­kim prin­ci­pi­ma: ja te­bi mo­li­tvu ili de­lo, ti me­ni in­dul­gen­ci­ju. Mo­li­tve kao što su ’Oče naš’ i ’Zdra­vo Ma­ri­jo’ po­sta­ju ne­ka vr­sta broj­ča­ni­ka do do­bi­ja­nja in­dul­gen­ci­je.“

Nu­de­ći taj­ku­ni­ma oprost-most, Ta­dić kao da nu­di upra­vo tu vr­stu „broj­ča­ni­ka“.