ЛАКО КВАРЉИВА РОБА

Једногодишње плаћено одсуство које универзитети одобравају наставницима за усавршавање у новом академском окружењу зове се sabbatical. Мој први sabbatical провео сам у Аустрији, на Универзитету у Салцбургу. За тих годину дана, у земљи у којој сам био гост, донета је одлука да се и по дану мора возити с упаљеним светлима, а у држави из које сам дошао и у коју се враћам одлучено је да она више не постоји. Нема везе, пут је исти, знам га добро, а знам и како се пали светло.

Мој повратак на факултет, у моменту када се на њему меси једна велика реформа и то према болоњском рецепту, а са домаћим брашном и јајима, није сасвим обичан повратак. Он је повезан са мојом жељом да помогнем и са очекивањем других да барем кажем како је тамо где се реформа "охладила". Реч је, дакле, о болоњском процесу. Зашто је код нас све што је у вези са болоњским процесом до критичне границе и преко ње закомпликовано, готово мистификовано? Зато што заборављамо да она има своје предуслове. Хоћемо чартер-лет за Болоњу, а нисмо на време букирали карте. А најважнији предуслов за успешну реформу јесу кадровски стандарди.

О кадровским стандардима не пише ништа у Декларацији. То су стандарди за које се у Европи углавном нико и не сећа кад су уведени. Знам да проблем с универзитетским кадровима имају све земље. Професори су роба која се тешко проверава, а лако квари, на то нису ни друге земље имуне. Ипак, ја бих се задржао на нашим проблемима, ти су ми некако милији.

У неким срединама на Београдском универзитету проблем кадровских стандарда се одавно уважава. Тамо, у то сам сигуран, хармонизација са европским високим школством може да се договори за недељу дана, а комплетно обави за месец-два. Има таквих оаза на Универзитету пуно, ја знам за неке. Али има средина где такви принципи нису дуго примењивани. Не знам због чега, само претпостављам: из незнања или из немара, из одсуства жеље или из директне намере, из немоћи или због различитих компромиса, због страха, због немаштине код једних, а услед изобиља код других, због лењости, личних и колективних комплекса, због ксенофобије... Због свих оних хуманих особина због којих ово и не мора да буде само прича о универзитету.

Који су то уопште принципи, како се то производе и бирају људи за рад на универзитету? Веома једноставно, контролом и одржавањем критеријума баш у тим процесима – у производњи и селекцији. Стварање универзитетских наставника у директној је вези са последипломским програмима, који се могу конкретно побољшати инсистирањем на изради тзв. кумулативних докторских дисертација.

На другој страни је селекција, и она би се могла унапредити тако што би се нови кадрови примали у радни однос искључиво у наставничка звања, дакле од доцента до редовног професора. Знам да ће се кроз ову последњу реформу слична правила наћи у академским регулативама. Али ће неких позитивних ефеката бити тек кад почне примена и када се на примени буде инсистирало. Ништа нам неће помоћи квазиреформа, сеци и крпи, подела и преименовање предмета или модернизација наставе кроз "скидање" фотографија и анимација са Интернета.

Правило израде кумулативне докторске дисертације састоји се у томе да се теза не може одбранити без претходно објављених радова у часописима с рецензијом. На овај начин се једноставном нормом сужава простор за бројне негативне појаве које прате можда најважнији процес у формирању универзитетских кадрова.

А шта је са селекцијом? Ја сам на факултет дошао као асистент приправник. Не знам ко ми је и када рекао да ћу, наравно ако преживим деведесете, оне мобилизације и чуда, једног дана бити редовни професор. Ја бих да престанемо да икоме обећавамо да ће сигурно бити професор, само ако пази на холестерол. Ако коначно решимо да се конкурси расписују за наставнике, за људе чија се каријера може евалвирати, који дођу с препорукама које нешто значе, са којима може (и мора) да се обави интервју, биће то огроман корак напред.

Можда ће ми веома брзо, пре него што истекне рок "моцарт куглама" које сам донео, бити жао што сам овај текст уопште и написао? Хтео сам да кажем да реформа треба да се спроведе да нам универзитет-факултет буде бољи, а не зато да ми, појединачно, будемо бољи после реформе. За ово друго није потребна декларација, за то се декларишеш сам, у глави, кажеш од сутра ћу да радим и радиш, на себи првенствено.

Хтео сам и да кажем да на западу нисам видео много већих мудрости од ове: систем који је ослоњен само на најбољи део људске природе не ваља – много је боља контрола. Бојим се само да ко ово разуме, тај је све ово разумео и раније. Ко неће да разуме, за њега ће ова прича бити само разлог за подсмех, а ја само још један "јунак наших дана", онај што је, као, видео света, па се покондирио, шта ли?

Поред тога, био сам неко време и страни плаћеник, и то је тачно.

Ванредни професор Рударско-геолошког факултета