Са десет долара у Америку

Како су живели Срби који су крајем 19. и првих деценија 20. века отишли трбухом за крухом у врли нови свет – Америку? Да ли су се њихови снови о земљи слободе, богатства и могућности остварили? Каква сећања на њих данас имају њихови потомци? Изложба „Српски пионири у Америци – пет деценија живота Срба у Америци”, која је јуче отворена у Етнографском музеју, чији је кустос Весна Бижић-Омчикус, нудиће одговоре на ова питања, представљајући јавности својеврсно визуелно сведочанство – породичне и архивске фотографије настале у периоду од 1893. до 1947. године, на којима је осликан живот наших исељеника и њихова свакодневица.

Др Андреј Симић, син бившег вицеконзула Краљевине Југославије у САД, који се после избијања Другог светског рата никада више није вратио у отаџбину, и његова супруга др Марија Будисављевић Опарница Симић, чији је деда, као и многи други, буквално са 10 долара у џепу отишао у исељеништво, да би потом отворио ресторан, хотел па чак и позориште, скоро годину дана прикупљали су архивску и музејску грађу, трагали за личним и породичним коренима, да би ову изложбу „доселили” у Србију. Сама идеја за овакав један подухват родила се спонтано.

– Пре неколико година били смо у Пенсилванији, на парастосу Маријином оцу, који је преминуо кад је она имала пет година, и приликом проласка гробљем, а и тамо су гробља етничка, па тако има и три српска, приметили смо, читајући нагробне споменике, да су српски исељеници умирали веома рано. Мушкарци чак пре тридесете, жене на порођају, па често и деца. Јер, ко не зна, а многи то не знају, ти људи радили су најтеже физичке послове, склапали крај с крајем, како би преживели и не чуди, стога, што им је и животни век био кратак. Али, то нас је погодило и пожелели смо да освежимо сећања на те људе, захваљујући којима данашње генерације наших људи, које живе у Америци, имају добар и квалитетан живот – прича са сетом Симић. (/slika2)

Фотографије, које ће бити доступне посетиоцима до 15. јула, приказују различите видове живота раних досељеника које чини углавном сеоско становништво са територија Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине и Црне Горе. Своје место под сунцем нашли су у челичанама и рудницима многих држава Америке: Аризоне, Монтане, Охаја, Пенсилваније... Иако веома сиромашни, важили су за вредне раднике и поштене, искрене и једноставне људе, који су ипак успели у свом основном науму. Својој деци пружили су добро образовање, захваљујући којем та деца данас спадају у едуковану америчку средњу класу, чији је живот бољи него онај који су имали њихови дедови и баке или очеви и мајке.

Обоје професори универзитета у Америци, супружници Симић, који су у Београд допутовали пре отварања изложбе, кажу, стално су у неким пројектима. Пре овог подухвата, који је уз помоћ Матице исељеника реализован у сарадњи са Етнографским музејем у Београду, снимљен је и документарни филм „Деца Лазине ливаде”, који се бави одрастањем једне генерације Срба у Пенсилванији. Њихов следећи наум јесте објављивање књиге српских народних песама, која ће бити уобличена као једна научна студија, како би се наш фолклор и традиција представили страној публици на озбиљан и темељан начин. 

М. Димитријевић