Sa deset dolara u Ameriku

Kako su živeli Srbi koji su krajem 19. i prvih decenija 20. veka otišli trbuhom za kruhom u vrli novi svet – Ameriku? Da li su se njihovi snovi o zemlji slobode, bogatstva i mogućnosti ostvarili? Kakva sećanja na njih danas imaju njihovi potomci? Izložba „Srpski pioniri u Americi – pet decenija života Srba u Americi”, koja je juče otvorena u Etnografskom muzeju, čiji je kustos Vesna Bižić-Omčikus, nudiće odgovore na ova pitanja, predstavljajući javnosti svojevrsno vizuelno svedočanstvo – porodične i arhivske fotografije nastale u periodu od 1893. do 1947. godine, na kojima je oslikan život naših iseljenika i njihova svakodnevica.

Dr Andrej Simić, sin bivšeg vicekonzula Kraljevine Jugoslavije u SAD, koji se posle izbijanja Drugog svetskog rata nikada više nije vratio u otadžbinu, i njegova supruga dr Marija Budisavljević Oparnica Simić, čiji je deda, kao i mnogi drugi, bukvalno sa 10 dolara u džepu otišao u iseljeništvo, da bi potom otvorio restoran, hotel pa čak i pozorište, skoro godinu dana prikupljali su arhivsku i muzejsku građu, tragali za ličnim i porodičnim korenima, da bi ovu izložbu „doselili” u Srbiju. Sama ideja za ovakav jedan poduhvat rodila se spontano.

– Pre nekoliko godina bili smo u Pensilvaniji, na parastosu Marijinom ocu, koji je preminuo kad je ona imala pet godina, i prilikom prolaska grobljem, a i tamo su groblja etnička, pa tako ima i tri srpska, primetili smo, čitajući nagrobne spomenike, da su srpski iseljenici umirali veoma rano. Muškarci čak pre tridesete, žene na porođaju, pa često i deca. Jer, ko ne zna, a mnogi to ne znaju, ti ljudi radili su najteže fizičke poslove, sklapali kraj s krajem, kako bi preživeli i ne čudi, stoga, što im je i životni vek bio kratak. Ali, to nas je pogodilo i poželeli smo da osvežimo sećanja na te ljude, zahvaljujući kojima današnje generacije naših ljudi, koje žive u Americi, imaju dobar i kvalitetan život – priča sa setom Simić. (/slika2)

Fotografije, koje će biti dostupne posetiocima do 15. jula, prikazuju različite vidove života ranih doseljenika koje čini uglavnom seosko stanovništvo sa teritorija Like, Korduna, Banije, Hercegovine i Crne Gore. Svoje mesto pod suncem našli su u čeličanama i rudnicima mnogih država Amerike: Arizone, Montane, Ohaja, Pensilvanije... Iako veoma siromašni, važili su za vredne radnike i poštene, iskrene i jednostavne ljude, koji su ipak uspeli u svom osnovnom naumu. Svojoj deci pružili su dobro obrazovanje, zahvaljujući kojem ta deca danas spadaju u edukovanu američku srednju klasu, čiji je život bolji nego onaj koji su imali njihovi dedovi i bake ili očevi i majke.

Oboje profesori univerziteta u Americi, supružnici Simić, koji su u Beograd doputovali pre otvaranja izložbe, kažu, stalno su u nekim projektima. Pre ovog poduhvata, koji je uz pomoć Matice iseljenika realizovan u saradnji sa Etnografskim muzejem u Beogradu, snimljen je i dokumentarni film „Deca Lazine livade”, koji se bavi odrastanjem jedne generacije Srba u Pensilvaniji. Njihov sledeći naum jeste objavljivanje knjige srpskih narodnih pesama, koja će biti uobličena kao jedna naučna studija, kako bi se naš folklor i tradicija predstavili stranoj publici na ozbiljan i temeljan način. 

M. Dimitrijević