У лабораторијама не раде богови

Због нове студије о леку, исхрани или васпитању деце људи су спремни да баце старе пилуле, престану да једу месо или забране деци да гледају телевизију. Модеран човек верује у готово све што каже наука, али, како у последње време тврди више америчких аутора привлачећи велику пажњу, и овај вид вере, као уосталом и сваки други, утемељен је на прилично несигурним основама.

Да ли научници заиста помажу људима и чине свет бољим када знамо да се скоро свако њихово истраживање одбаци као нетачно после неколико година, пита се новинар Дејвид Фридман у новој књизи „Грешка”.  

Фридман, коме је наука годинама била сектор у редакцији, тврди да је само питање дана када ће неко истраживање, у које се клела стручна јавност, бити одбачено као последња догма.

Он упозорава да се многе студије, које се помпезно преносе у медијима, не изводе на строг научан начин.

„Научници одбацују податке који се не уклапају у њихову тезу”, објашњава Фридман.

Мала испитивања на неколико животиња представљају се као велика достигнућа која откривају лек за најтеже болести.

Академска средина врши притисак да се стално истражује и долази до новог због чега се студије често раде на силу. Због ових резултата људи су спремни да мењају живот иако је врло вероватно да ће им после неколико година рећи да се то не важи.

Фридман посебно истиче фабриковање медицинских сазнања, а у питање доводи чак и утицајне часописе. Разговарали смо са лекарима о томе како се сналазе у шуми нових података и они се углавном слажу да постоје часописи у које се не сумња.

– Постоји неколико америчких медицинских часописа којима апсолутно верујем јер су њихови чланци прошли строге рецензије. Ја верујем „Јами”. То није часопис који би спектакуларно најављивао сваку новину, већ стоји иза сваке студије – објашњава др Мима Фазлагић, гинеколог.

– Све новине у медицинској технологији имају две фазе. Прво су јако прихваћене јер су лекари одушевљени достигнућима, а када их примене у пракси виде да није све тако савршено и онда их масовно одбијају. Истина је на средини, када време и пракса са пацијентима покажу колико је нешто делотворно.(/slika2)

Како објашњава наша саговорница, важно је читати референтне часописе јер се њиховим студијама може веровати, између осталог и зато што их не финансирају фармацеутске компаније, већ универзитети. Међутим, амерички лекар Џон Јоанидис годинама истражује стручне чланке и тврди да већина његових колега преписује терапије за које није доказано да су делотворне.

– Студије најчешће претерују када тврде да ће неки лек имати јако велики ефекат – тврди Јоанидис.

Као одговор на Јоанидисово и Фридманово пропитивање науке стручна јавност поставља питање – ако је тачно да је наука тако несигурна, како онда објашњавамо да је живот данас бољи него пре сто година? Није ли заслуга истраживача што је просечан људски век данас дупло дужи него пре сто година?

Као пример се наводи да се просечан људски век између 1978. и 2001. у САД повећао за три године, али нема сагласности о томе да ли Американци живе дуже зато што су напредовали медикаменти и скенери или зато што је у том периоду драстично смањен број пушача.

Кетрин Шулц у тек објављеној књизи „Не бити у праву” закључује да је најбоље бити скептик јер је свако знање релативно, промењиво и важи само док не стигне ново и савршеније. Мозак није свемогућ, поручује Кетрин Шулц.

На оптужбе да се ни сами научници не слажу у томе да ли је глобално загревање претеривање или истина, да ли је здраво бити вегетаријанац и колико је Дарвин био у праву, научна јавност само истиче да њене методе немају замену – религију смо одбацили, у здрав разум се не можемо увек уздати, осећај вара... Али, критика науке није ништа ново јер су чак и Ајнштајна питали да ли његове колеге знају шта раде, на шта је он одговорио: „Кад бисмо знали шта радимо, онда то не би било истраживање, зар не?”

-----------------------------------------------------------

Фридман је пишући за новине и радећи на књизи „Грешка” сазнао и да:

Око две трећине открића која су објављена у врхунским научним часописима одбачено је после неколико година.

Скоро све студије које су тврдиле да нека храна или витамин смањују ризик од извесне болести показале су се као нетачне.

Већина значајних лекова не делује на 40 до 75 одсто популације.

Када стално слушамо експерте, теже нам је да самостално одлучујемо о важним стварима.

Лекови преписивани пацијентима после инфаркта убили су више Американаца него Вијетнамски рат.

Само један одсто нетачних научних резултата је пријављено.

Две трећине истраживања која су показала штетне индикације лекова се не пријављују.

Три четвртине лекова који су се на животињама показали као сигурни штетни су или неделотворни код људи.

Око 98 одсто медицинских истраживача не откривају у потпуности конфликте интереса у својим студијама.