СТАЊЕ НАЦИЈЕ ИЛИ СРПСКИ ПАРАДОКСИ

Сигурно сте чули за ону анегдоту како су људе диљем планете питали ,,које је њихово властито мишљење о несташици хране у остатку света”. Па, у источној Европи нису знали шта је то ,,сопствено мишљење”, у западној Европи шта је несташица, у Америци појма нису имали шта је то остатак света, а у Африци нису знали шта је то храна. У Србији, пак, грађани нису разумели у чему је ту виц.

Амерички устав обавезује председника да се, с времена на време, обрати Конгресу извештајем о стању у држави. У Србији председник нема такву обавезу, па сваки „најволи” да се обрати своме Главном одбору или исповеди коме оданом медијском раденику. Изрецитује сијасет једначина с више непознатих, испали коју загонетку и понеки ребус, па нас баци у колективну енигматику и јавно одгонетање, шта је то, у ствари, хтео да каже и шта се, може бити, иза брда ваља.

Због чега смо сви срећни јер поверујемо да живимо у апсолутној слободи у којој не само да имамо право на сопствено мишљење него смо и много важни јер нас председник, као, консултује; а успут, захваљујући добром школству, за разлику од Американаца, знамо где је остатак света; о несташицама причамо с дужним пијететом и с малко носталгије за старим добрим временима; док хране, богу хвала, имамо за живот, а за више – ионако смо предебела нација.

Председников извештај, популарни говор о стању америчке уније (тј. нације), постао је редовни годишњи церемонијал који увек има стратешки, али и промотивни карактер. Председник образлаже свој политички програм, али и извештава амерички народ о својим успесима и очекивањима у будућности. Линколн је, на пример, у годишњој поруци 1862. распалио по ропству; Линдон Џонсон је „објавио безусловни рат” сиромаштву; Хари Труман је промовисао свој економски програм – ,,Фер дил”; у Клинтоновим обраћањима нацији нашло се места и за нас овдашње, под одредницама о „угрожености америчких националних интереса” широм света...

Наш почивши председник Милошевић преферирао је монологе у кругу истомишљеника, највише оне, уз масовну акламацију, што се ономад звало ,,догађање народа”. Тек понекад, релаксације ради, опробао се и у дијалогу, или присилном, најчешће на знаменитом канабету, или, ређе, добровољном, у микрофон проверених политичких сабораца из јавних гласила.

Једном, чак, пре 17 година, примио је и све уреднике тадашњих медија. Била је 1993, ратна и хиперинфлаторна, а ја памтим оригинално питање једног тадашњег (и данашњег) глодура који се ,,дрзнуо” да Милошевића пита како мисли да поправи положај средње класе. Преведено на модеран језик, а у светлу недавног сусрета садашњег председника са изабраним уредницима, то ,,храбро” питање је, отприлике, гласило да ли се председник слаже да Србијом влада породица Адамс. И председници се, онај и овај, сагласили с питањем.

Шта би наш председник могао евентуално да рекне у говору о стању нације, зависи од 17 и по лидера странака које чине магичну коалициону нумеру ,,126”. Пошто таквог консензуса нема, председник, дакле, и не говори, барем не на такав, државнички одговоран, традиционалан и ритуалан, значи, обавезујући начин. Уместо тога, председник Србије данас је потрошно, скоро естрадно, квазимедијско штиво, па више памтимо све финесе његовог спина него шта је то последњи пут, у духу функције коју обнаша, озбиљно изрекао, а да је иза тога и уследила одлучна акција, испоштован рок, конкретан резултат. Па, и аплаузи, ако их на концу заслужи.

Док не дочекамо такво што, остаје нам да гутамо летимично забачене председникове удице. На пример, ову о ,,лову на тајкуне” (оне исте што су му великодушно, пре две године, помогли у формирању владе) – бућкалом. Хоће ли уродити плодом председников позив да се ,,довуку овамо” са својих Девичанских, Кајманских и других океанских и прекоокеанских финансијских недођија; или апел на њихов економски патриотизам; да ли ће их постидети примедба да међу њима има и „непристојно богатих”; хоће ли прихватити нагодбу да, ради мира у кући, изграде „тајкунски мост” и купе улазницу у друштво Мехмед-паше Соколовића, Капетан-Мише Анастасијевића, Спасића, Коларца, Луке Ћеловића, Игуманова…?

Додуше, у земљи у којој су паранормалне ствари тако нормалне, у чијој престоници је, и под „демократском проевропском власти”, сасвим природно да се, после најмање кише, очас створи колапс у саобраћају, а на температури од 30 степени јавна градска прометала на струју колективно издахну; у држави из које у Хагу, осму годину, добровољно чами једино најгласнији критичар тог трибунала, а наша власт ћути; у земљи у којој Закон о електронским комуникацијама (читај: о буби у уху) гура странка која је, последњег десетлећа прошлог века, била међу најприслушкиванијим и најпрогоњенијим; у Србији у којој се речени тајкуни куну како су „пре Ђинђићеви, Коштуничини и Тадићеви него Милошевићеви”… – ни председник не сме да штрчи, нити буде другачији, жели ли остати ту где је. Јер, као у „Алану Форду”, „ако каниш побиједити – не смијеш изгубити”.

Директор пи-ар агенције „Прагма”