Туга је као слон усред собе

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

У невеликој, али прозрачној и некако смирујућој галерији у старом делу Вашингтона, у „У” улици, на зидовима је 20 графика: прва и последња изложба Александре („Алекс”, како је представљена у каталогу) Тодоровић.

Изложба је постхумна. Александра је преминула прошле године, после тешког рвања са канцером дојке, које је трајало готово пуних 15 година. Графике које су изложене настале су у последње четири и по године њеног живота. Почела је да их прави када је чула дијагнозу да је болест ушла у четврту, неповратну фазу.

Графике су посебне, као што је посебна и галерија у којој су изложене. То је „Џоан Хизаока галерија исцељујућих уметности”. Можда звучи сасвим необично, али за Америку то није нешто ново: постоји, на свим њеним странама, мноштво сличних изложбених простора, физичких и виртуелних (интернет сајтови), који у имену имају те две кључне речи: уметност и излечење.

Али најпре нешто о ауторки и њеним графикама. Александра Тодоровић је рођена Београђанка (1950), одрасла у свом родном граду, да би се као тинејџерка, са 15 година обрела у Бетесди, у предграђу Вашингтона. Њен отац, Славко, прво шофер, па потом преводилац у Америчкој амбасади, добио је, на свој захтев, 1965. премештај у „Глас Америке”, с намером да децу (уз Александру и млађег сина Бошка) ишколује на Западу, па да се потом врате.

Али, како обични бива, кренуло је другим током, деца су одрасла, завршила школе, прилике код куће нису биле баш охрабрујуће за повратак, Александра се запослила, па удала, дошла су деца. Удобан живот са стандардом америчке средње класе, у предграђу престонице.

Дијагноза да је болест метастазирала дошла је, наравно, као драматичан шок, пошто је, када је 1996. први пут откривена претходно прошла све процедуре које у великом постотку проблем решавају: операцију, зрачења и остало.

Ни у четвртој фази канцер не убија одмах. Како онда пронаћи смисао у преосталим данима када је крај известан, али се не види јасно? Како се понашати у породици, окружењу, како се помирити сам са собом?

Са супругом Ларијем Кантором, графичким дизајнером, саветовалиште и привремено уточиште нашла је у „Смит фарм центру”, непрофитној организацији посвећеној управо лечењу кроз уметност. Не у смислу чудотворног исцељења, већ као начину да се, у суочавању са неизбежним, постигне унутрашње помирење.

На изложеним графикама, на којима су мотиви комбиновани са текстом, исијава баш то: поруке самохрабрења, бола и наде, личног и општег. „Ја нисам храбра, само нисам имала среће”, порука је једне. „Имитирај дрвеће, научи да изгубиш да би се опоравио, да ништа не остаје нешто за дуго, чак ни бол.”

Бол и туга су чести мотиви: „Туга је као слон усред собе, без обзира колико је игноришете, она је и даље највећа ствар у вашем животу... Ако је истина да време лечи сломљена срца, да ли ће онда, пошто немам времена, моје остати вечно сломљено.”

Александра Тодоровић није имала формално уметничко образовање, али је очигледно била талентовани илустратор. Изложба њених радова насталих док се рвала са личном драмом ипак постиже оно што је ваљда смисао сваке уметности: нека унутрашња преиспитивања о животу и његовом смислу.

Што се исцелитељских моћи уметности тиче, није реч ни о чему новом: све културе имају понеки елеменат шаманизма, обреда и ритуала чији је циљ да се призове неки исцелитељски дух да победи болест. И у хришћанству, и будизму поготово, уметност има задатак да човека стави у посебно духовно стање, које лечи.

Универзитет Флориде овде има најсвеобухватнији програм уметности и медицине, а многе болнице су запослиле понеког „резидентног уметника” који ради са пацијентима, настојећи да кроз креативни процес, било ликовни, музички, плесни, побољшају њихово унутрашње стање, па сходно томе и однос према болести. Уосталом, сви знају да дубока посвећеност нечему што је стварање, било које врсте, подразумева опуштеност, а не стрес.

Заговорници лековитости уметности тврде да посвећеност стварању ослобађа механизме организма да се носе с болешћу, уједињујући ум, тело и дух. Излечење настаје када имуни систем у том процесу ослободи све своје потенцијале.

Кад је о канцеру реч, „нема напретка у излечењу”, трезвено констатује супруг покојне Александре, који је, из принуде, очигледно постао добро упућен у достигнућа медицине у овој области. 

„Људи са болешћу само живе дуже, па је у таквим околностима неизбежно питање како да са тим суровим сазнањем живим, шта да радим?”

Александра је то питање формулисала као „како сићи са утабаног пута”. То је и назив њене постхумне изложбе.

Милан Мишић