ВЕЛИКИ БРАТ НА СРПСКИ НАЧИН

Хоће ли нас тајне службе убудуће прислушкивати са или без судског налога? Колико је могућношћу да тајне службе и без посебних налога прате, снимају и анализирају телефонске и електронске комуникације угрожена приватност грађана Србије? И како се на то гледа у неком демократском систему?

Да не би било забуне, све оно што су радиле, или још раде, или ће тек да раде српске тајне службе одавно већ раде тајне службе САД и Велике Британије. Из две базе у Енглеској, Гринем Комон и Лејкенхит, и из једне базе на Кипру могуће је прислушкивати целокупан телефонски и електронски саобраћај у Европи. Све што се сними иде директно у седиште америчке службе НСА у Форт Миду, Мериленд, и у Штаб за комуникације, прислушкивање и криптографију британске владе у Челтенаму. Тако да можемо мирно да спавамо, у иностранству нас слушају годинама и без судског налога.

Осим тога, мобилна телефонија је толико отворена за прислушкивање да је то данас већ смешно. Ако имате обичан транзистор „сони ИЦФ-7600”, са којим можете, на пример, да слушате радио Пјонгјанг на енглеском у два сата ноћу, можете тим транзистором да прислушкујете и таксисте и саобраћајну полицију у Београду. А та технологија „сони ИЦФ-7600” је из 1981. године... У делу Токија, који се зове Аки Хабара, можете без ограничења да купите најмодернију електронску опрему за прислушкивање.Гледао сам дипломате како купују ту јапанску опрему на килограм и трпају у своје дипломатске кофере. Нема никаквих ограничења да се то купи.

Дакле, уопште не сумњам да и у Србији има оних који поседују приватне електронске центре за прислушкивање. Из повремених „цурења” одређених информација то се може наслутити. Ако је у Србији дошло до правог бума разних „секјурити” фирми, онда је то вероватно праћено и системима за електронско прислушкивање. Ако имате фирму која легално послује у Србији и која може да вам легално прода било какве аналитичке процене политичке, економске, па и војне ситуације, онда се такве процене сасвим сигурно не раде само на основу писања штампе, личних контаката и кафанских прича. Значи, нема разлога да се узбуђујемо, „покривени” смо одавно. Како се то одражава на наш систем демократије, то је већ друга прича. Заправо, људска права, а ту је и право на приватност, требало би да буду морални хоризонт нашег времена. У пракси многе државе се углавном оглушују о њих или их једноставно крше и ту и лежи део контрадикције и хипокризије модерног света.

Компјутеризовани свет, дакле, ствара проблеме демократији, јер је држава прикључена на информационе и комуникационе мреже, па изгледа да је пуна демократија надохват руке: чиста демократија, плебисцитарна демократија, директна демократија, сајбер демократија... У Србији демократија мора да трчи кроз праву шуму изазова.

Дакле, „Велики брат” на српски начин суочава се с целим низом изазова: структурама мафијашког типа, корупцијом, привредним и финансијским криминалом, илегалним утицајем на политику, бившим припадницима тајних служби преобраћеним у успешне бизнисмене, групацијама из сиве зоне друштва, фиктивним, „реално постојећим”, и „параван” фирмама, „успаваним капиталом”, квазитржишном привредом, монополима... И све то на најмање три паралелна колосека.

Као прво, настанак моћних криминалних групација које су водиле илегалне послове, као друго оснивање дубиозних привредних и финансијских групација које су делом биле уплетене у криминалне делатности, али су се делом приказивале и као легални привредници. Само што њихова привредна делатност није била усмерена на производњу већ на полутајну приватизацију државних фирми од стране непривредног пословног руководства, и трећи колосек јесте утицај на политику. Преко својих лобија у политици и у државној администрацији новонастала привредна и финансијска елита се побринула за протекционизам, а као последицу имамо корупцију.

У Бугарској је 1997. године тадашњи премијер Иван Костов дословно изјавио: „Око 40 одсто државе налази се под контролом државне власти, а оних 60 одсто контролишу моћне групације и криминалне структуре”.

Да ли је онда „Велики брат” на српски начин последица потребе да се нама не догоди бугарски случај, да се све то контролише и спречи?