Обама: Поделе у Г-20 угрожавају опоравак

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 18. јуна – Глобални опоравак још је у деликатној фази у којој су различити погледи, а поготово потези, на то како га ојачати у овом тренутку најмање добродошли, суштина је писма које је, уочи трећег по реду кризног самита Г-20, овога пута у Торонту, „колегама” упутио амерички председник Барак Обама.

Садржај тог текста од две и по стране објављује данашњи „Вашингтон пост” и из њега се види да је Америка забринута због све дуже листе неспоразума међу главним актерима глобалне економије – САД, ЕУ и Кине.

Кад је о Кини реч, у питању је стара замерка – да не допушта да њену монету обликује тржиште, већ је вештачки одржава потцењеном, што изазива велику неравнотежу у глобалној економији: велике суфиците Пекинга с једне и исто тако импресивне дефиците његових главних трговинских партнера с друге. Смањивање великих трговинских вишкова великих извозника је један од главних циљева око којих је на претходном самиту, јесенас у Питсбургу, постигнут консензус, који међутим није примењен у пракси.

Обама у свом писму Кину није поменуо по имену, али је указао на „настављање јаког ослањања на извоз од стране неких земаља које већ имају велике спољне вишкове... Ја такође желим да нагласим да су тржишно оријентисани валутни курсеви суштински важни за глобалну економску виталност”.

Кад је о Европи реч, две економије на две стране Атлантског океана нису баш сасвим несинхронизоване: обе су повукле неке важне потезе ка заједничком циљу, стабилизовању финансијских система (ЕУ је увела систем превентивног банкарског надзора, САД регулативу над Волстритом), а постоји и међусобна сагласност о генералним принципима финансијске реформе.

Али оно што жуља Америку, и што је вероватно повод за ово писмо чији је циљ да се на неки начин наметне главна тема дебате у Торонту, јесте не само кинески курс, него и европски потези радикалног кресања буџетских трошкова, не само тамо где треба (Грчка, Шпанија...), него и тамо где то, из овдашњег угла, није, бар у овом моменту, неопходно, као што су Немачка и Француска.

Главни приоритет Америке је наиме да се осигура и још више погура економски раст. Он је у Америци додуше већ на стабилном, мада не тако брзом колосеку, али главни Обамин политички проблем, и политичка принуда, јесте да буде још бржи, како би се смањила рекордна незапосленост која тврдоглаво опстаје на бројци од око 10 одсто. Обами су потребни и адути повећаног запошљавања, уочи велике провере његовог председничком кредибилитета, на изборима за трећину састава Конгреса који се одржавају у новембру.

Европско стезање каиша подразумева и мању потражњу за америчким извозним производима и услугама, што није без утицаја на укупно стање њене економије. Отуда и Обамин напор да се интереси увију у принципе, око којих очекује да у Торонту буде постигнут нови консензус.