Умро португалски писац Жозе Сарамаго

Жозе Сарамаго, један од највећих писаца Португала и први писац португалског језика добитник Нобелове награде за књижевност, преминуо је данас, у 87. години, у својој кући на острву Лансароте, једном од шпанских канарских острва. Према саопштењу његовог издавача, здравствено стање Сарамага погоршало се после недавне болести.

Рођен је 16. новембра 1922. у месту Азиљага у сиромашној сеоској породици. Написао је више од четрдесет романа, новела, поема, хроника, драма, непрестано истражујући језик, бришући границе између филозофије и живота, преиспитујући сопствену и јавну савест, изазивајући полемике и конфронтације. Важило је оно: „Кад Сарамаго говори, Португал слуша”. Био је металски радник, преводилац, бавио се издаваштвом, а једно време био је и коментатор једног лисабонског дневног листа, да би се тек 1976. године коначно определио за професију писца.

Нека од његових најпознатијих дела, објављених и код нас, су „Седам сунаца и седам месеца”, „Подигнуто са земље”, „Година смрти Рикарда Реиша”, „Камени сплав”, „Повест опсаде Лисабона”, Јеванђеље по Исусу Христу”, „Есеј о слепилу”, „Сва имена”.

Роман „Јеванђеље по Исусу Христу” наишао је на жестоке осуде Католичке цркве због тога што је оцењен као „јеретичко тумачење Христовог живота и страдања”. Сарамаго је после жестоке полемике напустио Португал и отишао да живи у Шпанију, изјављујући да није био изненађен.

„То су типичне реакције цркве када се додирне доктрина коју они сматрају недодирљивом”, говорио је. Када му је 1998. године припала Нобелова награда за књижевност, изјавио је да није морао да се одрекне комунистичких уверења да би је добио и због тога је поздравио Шведску академију.

„Да је папа Јован Павле Други био у жирију, сигурно не бих добио ништа”, нашалио се тада, додајући: „Од данас сам виђенији и, наравно, знатно слушанији, па ћу искористити прилику да кажем многе ствари! Нобелова награда није разлог да престанем да говорим!”

Сарамаго је веровао да је човек „осуђен на слободу” и да је „слобода његово неотуђиво, гордо проклетство; она је мање привилегија, а више одговорност”. А док је, као нобеловац, читао свој говор пред Шведском академијом у Стокхолму, пред очима су му пролазили „ликови које је створио, ликови простих сељака, примораних да за срамотну накнаду продају до последњег даха своју радну снагу”. Али, то су били јунаци, како је говорио Сарамаго, с довољно поштења и скромности да препознају без горчине и фрустрација своје сопствене границе...

Код нас су, поред осталих, дела Сарамага преводили Јасмина Нешковић и Дејан Станковић, а објављивали их „Паидеја” и Б92.

Према речима Јасмине Нешковић, тематско-мотивски дела Сарамага веома су различита. Радња „Манастирског летописа” смештена је у 18. век, у време изградње монументалног манастира у Мифри, што је само повод да се казује о житијима светих, о људској тежњи ка немогућем и ка савршенству.

Иначе, италијански редитељ Федерико Фелини је овај роман описао као један од најинтересантнијих које је икада прочитао, као дело раскошне имагинације.

Прича „Године смрти Рикарда Реиша” написана је поводом педесет година од смрти Фернанда Песое, настала из Сарамагове потребе да полемише с Реишовим ставом „мудар је онај који се задовољава призором света”.

„Камени сплав” повод има у уласку Португала и Шпаније у Европску унију, полазећи од питања у којој мери је Португал део Европе. Уместо путовања бродовима, Сарамаго у овој утопистичкој визији предлаже путовање целог Иберијског полуострва, отцепљеног од Европе тектонским поремећајима.

„Есеј о слепилу”, према речима Јасмине Нешковић, алегорија је света у коме престаје да влада разум…

У складу са својим мишљењем да „бирајући себе човек бира све људе”, Сарамаго је 1999. године осудио Северноатлантску алијансу због агресије на нашу земљу.

„Да је НАТО био у позицији да примењује садашње насилне потезе пре 25 година, када је свргнута фашистичка диктатура у Португалу, милитантни савез би сасвим сигурно интервенисао”, рекао је Сарамаго, сугеришући закључак да би такав војни савез у датим околностима сасвим сигурно помогао једном фашистичком режиму. Иначе, у Португалу је фашистички режим пао 25. априла 1974. године.

Ипак, „у свету без ослонца, у свету који се руши, Сарамаго је нашао ослонац у великом језику своје мале земље”.

Марина Вулићевић