Морал није изнад закона

Сваки порески обвезник, било да је реч о грађанину или предузећу, ако има избор, покушава да смањи трошкове које ће платити на име пореза. Наравно, уколико је то у складу са законом.

Овако Гери Едвардс, стручњак за корпоративну етику, за „Политику” коментарише позив српског председника Бориса Тадића упућен крупним капиталистима да би било боље да порезе плаћају у својој земљи. Међутим, велике корпорације имају одговорност и према својим акционарима да остваре што већи профит, али и одговорност према друштву у коме послују, каже наш саговорник, који је у Београд дошао као гост Америчке привредне коморе, уз подршку Америчке амбасаде, поводом „Недеље етике”.

– Зато је компликовано одговорити на то питање. Разумем председника који је желео привредницима да пошаље поруку да буду више друштвено одговорни. Али, са друге стране, закон је основа свега. Етички и морални стандарди су подједнако важни, али нису изнад закона. Владе, нарочито у транзиционим економијама, али и у развијеним земљама морају да се труде да унапреде амбијент за инвестирање, а то се постиже и пореском политиком, односно смањењем неких дажбина да корпорације не би плаћале порез у некој другој земљи, где им је то повољније. Јер, ако су порези превисоки, то обесхрабрује стране инвеститоре да улажу.

Хоћете да кажете да је бољи начин да се пореска оптерећења смање?

Можда. То је била и филозофија многих развијених држава.

Ако је председник од бизнисмена тражио да буду више друштвено одговорни, шта би могао да буде добар одговор?

Постоји много начина да компаније покажу своју одговорност према друштву. Свако ко жели да буде успешан мора то да има на уму.

Нобеловац Џозеф Штиглиц сматра да је светску кризу узроковала криза морала. Слажете ли се с њим?

Не бих да полемишем са нобеловцем, али је чињеница да је финансијска нестабилност оголила многе проблеме из области корпоративне етике. Тржиште капитала је постало прецењено, прегрејало се, надувало и на крају – пукло. И тако нам се криза десила свима.

Али шта су то неморално чинили бизнисмени са Волстрита?

Краткорочни интереси били су изнад дугорочних. Иако је чињеница да једно без другог не може, није морално ићи само на постизање што већег профита приказивањем бољих резултата. Ушли су и у превише ризичне послове, а да нису довољно разумели у какав се ризик упуштају. Такво понашање може да доведе до губитка.

У финансијској кризи милиони људи широм света добили су отказе. Како послодавци могу на моралан начин да отпусте људе, постоји ли уопште моралан отказ?

Било да је реч о великом привреднику или власнику малог и средњег предузећа он први мора да призна грешку и каже својим радницима: „извините, нисам био у праву”. Да призна да није добар менаџер, да не процењује добро, да су неке инвестиције биле лоше.

Шта је највећи морални изазов за мале земље у транзицији, као што је Србија?

Мислим да је то корупција. То је подједнако велики изазов и за мале и за велике и снажне економије. Зато решење тог проблема мора заједнички да се тражи. Унапређење етичког система почиње тако што компаније прво себе унапређују, односно брендирају се. Изграђују поверење код потрошача и у друштву у коме послују. Важно је и збијање редова, заједничко наступање… Проблеми се лакше решавају ако се, на пример, компаније из једне индустријске гране окупе у неком удружењу или привредној комори и заједнички се договоре око етичких стандарда које ће поштовати. У компанијама на Западу постоје канцеларије у којима седе само људи који се баве пословном етиком и унапређењем моралних стандарда.