Свадба на ливади поплочаној ламинатом

Ви­ше па­три­јар­хал­на не­го ро­ман­тич­на кри­ла­ти­ца да се чо­век са­мо јед­ном вен­ча­ва одав­но је опо­врг­ну­та. Кон­ста­та­ци­ју струч­ња­ка да ова­ко те­шка гло­бал­на еко­ном­ска кри­за по­го­ди чо­ве­ка са­мо јед­ном у жи­во­ту још ни­ко ни­је од­ба­цио. Ка­да се те две чи­ње­ни­це од­ме­ре, и нај­ра­зме­тљи­ви­је „до­ма­ћин­ске по­ро­ди­це” од­у­ста­ју од при­ре­ђи­ва­ња ти­пич­не срп­ске свад­бе, ко­ја по ма­сов­но­сти и ра­сип­ни­штву ли­чи на чу­ве­но ко­лек­тив­но вен­ча­ње осам­де­сет офи­ци­ра Алек­сан­дра Ве­ли­ког са ћер­ка­ма нај­бо­га­ти­јих Пер­си­ја­на­ца.

Као што су се он­да сим­бо­лич­ки вен­ча­ва­ла два кон­ти­нен­та, Ази­ја и Евро­па, на срп­ским свад­ба­ма се не спа­ја­ју са­мо не­ве­ста и же­ник, већ и њи­хо­ви за­ви­ча­ји, са свим чла­но­ви­ма по­ро­ди­це, ку­мов­ским фа­ми­ли­ја­ма, њи­хо­вим при­ја­ма и та­ко ре­дом. Све њих тре­ба оби­ла­то по­слу­жи­ти хра­ном и пи­ћем, оки­ти­ти сва­ки ми­ли­ме­тар са­ле или ша­тре на ко­ји им око мо­же па­сти, унај­ми­ти ба­рем је­дан, ако не и два или три ор­ке­стра – као на „Ег­зи­ту”, да ис­пу­не зву­ком огро­ман про­стор нео­п­хо­дан за го­ми­лу го­сти­ју ко­ји ће пле­са­ти од по­ди­ју­ма до по­ди­ју­ма. У жи­во­пи­сни­јим слу­ча­је­ви­ма, на рас­по­ла­га­њу је до­вољ­но оруж­ја да мал­те­не сва­ка зва­ни­ца има из че­га да опа­ли за здра­вље и сре­ћу мла­де­на­ца. А ни мла­де не ба­ца­ју са­мо би­дер­ма­је­ре. У јед­ном Ср­би­ма на­ста­ње­ном кра­ју су­сед­не зе­мље ни­је нео­бич­но да не­ве­ста на вр­хун­цу сла­вља за­ви­тла бом­бу у мо­ре.

От­ка­ко су џе­по­ви опли­ћа­ли, пр­ва став­ка ко­ју су по­ро­ди­це по­че­ле да ре­жу, ка­жу у аген­ци­ја­ма за ор­га­ни­за­ци­ју вен­ча­ња, је­сте спи­сак го­сти­ју. Го­ро­ста­сна по­ро­дич­на ста­бла, на­лик гор­ским че­ти­на­ри­ма, ни­су баш скре­са­на на ме­ру бон­са­и­ја.Aли обр­шће­на су у из­не­над­ном на­па­ду за­бо­рав­но­сти ко­јим се бри­шу да­љи ро­ђа­ци. По­том се са ли­сте из­ба­це де­ко­ра­ци­је, би­ра­ју јеф­ти­ни­је по­зив­ни­це, бур­ме са ма­ње ка­ра­та зла­та, чак се и на вен­ча­ни­ца­ма и мла­до­же­њи­ним оде­ли­ма ште­ди – нај­лак­ше та­ко што се она из­нај­ме, што се не ра­ди ниг­де у све­ту. Је­ди­но на че­му не­ма за­ки­да­ња су це­хо­ви за ре­сто­ран и му­зи­ку. Они ипак да­ју пр­ви ути­сак и одр­жа­ва­ју за­ба­ву до кра­ја, па мо­гу да по­кри­ју – ка­ко би ре­кле за­вид­не тет­ке из тре­ћег ко­ле­на – „ци­ци­ја­ше­ње” на оста­лим ства­ри­ма.

(/slika2)На ре­сто­ра­ни­ма се не мо­же пре­ви­ше уште­де­ти, сла­вље­ни­ци су од­у­ста­ли од на­ви­ке да са­мо за­ку­пе про­стор и до­не­су соп­стве­ну сар­му и пе­че­ње. То је де­лом и по­сле­ди­ца про­ме­не спе­ци­фич­не „кул­ту­ре вен­ча­ња”, али ре­сто­ра­ни са­да да­ју мно­го пре­фи­ње­ни­је и раз­у­ђе­ни­је по­ну­де ме­ни­ја. „Пре­фи­ње­ни­је” не­из­о­став­но зна­чи – ску­пље, не са­мо на ра­чу­ну за ре­сто­ран, не­го и у оста­лим де­та­љи­ма. Због то­га, у про­се­ку, свад­бе и не иза­ђу мно­го јеф­ти­ни­је не­го ра­ни­је. Аген­ци­је за ор­га­ни­за­ци­ју вен­ча­ња и да­ље из­вла­че ма­ње-ви­ше исти про­фит, ма­да при­ме­ћу­ју да бу­ду­ћи су­пру­жни­ци ви­ше бри­ну о ква­ли­те­ту не­го о ве­ли­чи­ни фе­ште.

– Нај­ма­ња свад­ба ко­ју смо ор­га­ни­зо­ва­ли оку­пи­ла је мла­ду, мла­до­же­њу и ку­мо­ве. За њих че­тво­ро по­ста­ви­ли смо ма­ли бе­ли ша­тор на ски ста­зи у Ко­шут­ња­ку. Је­ди­ни њи­хов зах­тев био је да вен­ча­ње бу­де на пре­сто­нич­ком про­план­ку са ког по­глед пу­ца на­да­ле­ко – пре­при­ча­ва Гор­да­на Ма­рин­ко­вић, из аген­ци­је „Свад­бе­на зво­на”.

Ин­ти­му на при­ват­ном пла­цу под сво­до­ви­ма бе­ле са­тен­ске ша­тре за 750 го­сти­ју упри­ли­чи­ла је аген­ци­ја „Да­ни­је­лин ку­так”. Зва­ни­це ни­су шти­кли­це и ко­жне ђо­но­ве ар­чи­ле по тра­ви, не­го су кли­зи­ле по ла­ми­на­ту ко­јим је ли­ва­да би­ла по­пло­ча­на. 

– Ша­то­ри тек ула­зе у мо­ду. Пре­ле­пи, бе­ли, као из „Хи­ља­ду и јед­не но­ћи”. Са ла­ми­нат­ним по­дом, ком­плет­ном ра­све­том, озву­че­њем и де­ко­ра­ци­јом, што ко­шта до 70.000 ди­на­ра – на­во­ди Да­ни­је­ла Ран­ко­вић, вла­сни­ца аген­ци­је.

Мла­ден­ци углав­ном не­ма­ју нов­ца за гла­му­ро­зне свад­бе. Су­бо­том и не­де­љом ве­се­ља, ипак, не из­о­ста­ју, би­ла у ре­сто­ра­ну, пар­ку за вен­ча­ња, бо­та­нич­кој ба­шти, или са­мо ис­пред оп­шти­не. По­пу­лар­на ме­ста за сла­вље рас­про­да­та су за го­ди­ну и по уна­пред.

Са­свим ле­па свад­ба ко­шта око 50 евра по осо­би. До­ма­ћи­ни нај­че­шће уго­сте 100 до 150 сва­то­ва, али и да­ље са­зи­ва­ју „се­ла ве­се­ла” од по 300, 500, 1 200 зва­ни­ца. Ако ни због че­га дру­гог, за­то што се на го­сти­ма за­ра­ђу­је. Ко­вер­та по ко­вер­та – и но­во­пе­че­ни брач­ни пар по­кри­је ми­нус ко­ји је на­пра­вио по­ро­ди­ца­ма, ску­пи до­вољ­но да вра­ти кре­дит бан­ци. На кра­ју оста­не па­ра да поч­ну за­јед­нич­ки жи­вот. Ра­чу­ни­ца је те­жа не­го ика­да јер тре­ба про­це­ни­ти ко­ли­ко љу­ди ће до­не­ти но­вац уме­сто бес­ко­ри­сних по­кло­на и ко­ли­ко укуп­но зва­ни­ца тре­ба да бу­де да би се свад­ба ис­пла­ти­ла. За­то се ша­љу по­зив­ни­це на ко­ји­ма су пре­цр­та­не пе­гле, мик­се­ри и лам­пе, а за­о­кру­же­не и шти­кли­ра­не ко­вер­те.

Же­сто­ко лук­су­зна свад­ба за 800 љу­ди ко­шта „три то­ва­ра бла­га” ако се нај­ве­ће естрад­не зве­зде до­хва­те ми­кро­фо­на.

– Ра­ди­ли смо свад­бе­но ве­се­ље где је ко­на­чан ра­чун из­но­сио 117 евра по осо­би. У хо­те­лу „Кон­ти­нен­тал” про­сла­ва за 300 зва­ни­ца пла­ће­на је око 95.000 евра, то зна­чи ви­ше од 300 евра по го­сту. Ни­су је­ли злат­ним ка­ши­ка­ма, али су им на ув­це пе­ва­ла че­ти­ри по­зна­та пе­ва­ча – ка­же Ран­ко­ви­ће­ва.

Нај­зах­тев­ни­ји пар, чи­јим иде­ја­ма ни­је хте­ла да удо­во­љи, тра­жио је да го­лу­бо­ви, ве­за­ни са­тен­ском тра­ком или сви­лен-кон­цем, ле­пр­ша­ју над мла­де­нач­ким сто­лом као жи­ви бу­кет. Ваљ­да се ни­су се­ти­ли да би им у та­њи­ре ле­те­ло пер­је и „сре­ћа” ка­па­ла по ре­ве­ри­ма. У „Да­ни­је­ли­ном кут­ку” дру­ги ма­што­ви­ти пар ни­је про­на­шао ле­де­не фи­гу­ре из ко­јих би као из фон­та­не ши­кљао шам­па­њац. А аген­ци­је мо­гу да обез­бе­де го­то­во све. Бри­ну о нај­сит­ни­јим де­та­љи­ма по­чев од то­га да ли го­сти сти­жу из за­ви­чај­ног за­се­о­ка или ди­ја­спо­ре са дру­гог кон­ти­нен­та. Зва­ни­це до­че­ку­ју на аеро­дро­му, ор­га­ни­зу­ју пре­воз до хо­те­ла, сме­штај, обез­бе­ђу­ју во­ди­ча и од­ла­зак до од­ре­ди­шта ван гра­да где ће се упри­ли­чи­ти ве­се­ље.

Мно­ги­ма је јед­но­став­ни­је да слат­ке му­ке пре­ба­це на ту­ђа пле­ћа и уште­де не са­мо вре­ме не­го и но­вац. Фир­ме ко­је аген­ци­је ода­бе­ру за стал­не са­рад­ни­ке пла­ћа­ју им од­ре­ђе­ну на­кна­ду. Про­ви­зи­ју до­би­ја­ју и од ре­сто­ра­на, му­зи­ке, до­ба­вља­ча де­ко­ра­тив­ног ма­те­ри­ја­ла па мла­ден­ци­ма мо­гу услу­ге да по­ну­де по ни­жим це­на­ма.

Не­ве­ста и же­ник ште­де и из­најм­љи­ва­њем вен­ча­ни­це и оде­ла, ко­је су па­ро­ви пре њих но­си­ли де­се­ти­на­ма пу­та, али их је сра­мо­та да у аген­ци­ји по­пу­не ку­пон за по­пуст. Ле­њи су или не­ма­ју ма­ште да са­ми осми­сле по­зив­ни­це и за­хвал­ни­це, цве­ти­ће и по­клон­чи­ће. Они ко­ји се ма­ло по­тру­де ушпа­ра­ју ма­кар не­ко­ли­ко сто­ти­на евра, ка­жу у аген­ци­ја­ма.

Вла­ди­мир Ву­ка­со­вић

Ми­ле­ни­ја Си­мић-Ми­ла­ди­но­вић