Svadba na livadi popločanoj laminatom

Vi­še pa­tri­jar­hal­na ne­go ro­man­tič­na kri­la­ti­ca da se čo­vek sa­mo jed­nom ven­ča­va odav­no je opo­vrg­nu­ta. Kon­sta­ta­ci­ju struč­nja­ka da ova­ko te­ška glo­bal­na eko­nom­ska kri­za po­go­di čo­ve­ka sa­mo jed­nom u ži­vo­tu još ni­ko ni­je od­ba­cio. Ka­da se te dve či­nje­ni­ce od­me­re, i naj­ra­zme­tlji­vi­je „do­ma­ćin­ske po­ro­di­ce” od­u­sta­ju od pri­re­đi­va­nja ti­pič­ne srp­ske svad­be, ko­ja po ma­sov­no­sti i ra­sip­ni­štvu li­či na ču­ve­no ko­lek­tiv­no ven­ča­nje osam­de­set ofi­ci­ra Alek­san­dra Ve­li­kog sa ćer­ka­ma naj­bo­ga­ti­jih Per­si­ja­na­ca.

Kao što su se on­da sim­bo­lič­ki ven­ča­va­la dva kon­ti­nen­ta, Azi­ja i Evro­pa, na srp­skim svad­ba­ma se ne spa­ja­ju sa­mo ne­ve­sta i že­nik, već i nji­ho­vi za­vi­ča­ji, sa svim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, ku­mov­skim fa­mi­li­ja­ma, nji­ho­vim pri­ja­ma i ta­ko re­dom. Sve njih tre­ba obi­la­to po­slu­ži­ti hra­nom i pi­ćem, oki­ti­ti sva­ki mi­li­me­tar sa­le ili ša­tre na ko­ji im oko mo­že pa­sti, unaj­mi­ti ba­rem je­dan, ako ne i dva ili tri or­ke­stra – kao na „Eg­zi­tu”, da is­pu­ne zvu­kom ogro­man pro­stor neo­p­ho­dan za go­mi­lu go­sti­ju ko­ji će ple­sa­ti od po­di­ju­ma do po­di­ju­ma. U ži­vo­pi­sni­jim slu­ča­je­vi­ma, na ras­po­la­ga­nju je do­volj­no oruž­ja da mal­te­ne sva­ka zva­ni­ca ima iz če­ga da opa­li za zdra­vlje i sre­ću mla­de­na­ca. A ni mla­de ne ba­ca­ju sa­mo bi­der­ma­je­re. U jed­nom Sr­bi­ma na­sta­nje­nom kra­ju su­sed­ne ze­mlje ni­je neo­bič­no da ne­ve­sta na vr­hun­cu sla­vlja za­vi­tla bom­bu u mo­re.

Ot­ka­ko su dže­po­vi opli­ća­li, pr­va stav­ka ko­ju su po­ro­di­ce po­če­le da re­žu, ka­žu u agen­ci­ja­ma za or­ga­ni­za­ci­ju ven­ča­nja, je­ste spi­sak go­sti­ju. Go­ro­sta­sna po­ro­dič­na sta­bla, na­lik gor­skim če­ti­na­ri­ma, ni­su baš skre­sa­na na me­ru bon­sa­i­ja.Ali obr­šće­na su u iz­ne­nad­nom na­pa­du za­bo­rav­no­sti ko­jim se bri­šu da­lji ro­đa­ci. Po­tom se sa li­ste iz­ba­ce de­ko­ra­ci­je, bi­ra­ju jef­ti­ni­je po­ziv­ni­ce, bur­me sa ma­nje ka­ra­ta zla­ta, čak se i na ven­ča­ni­ca­ma i mla­do­že­nji­nim ode­li­ma šte­di – naj­lak­še ta­ko što se ona iz­naj­me, što se ne ra­di nig­de u sve­tu. Je­di­no na če­mu ne­ma za­ki­da­nja su ce­ho­vi za re­sto­ran i mu­zi­ku. Oni ipak da­ju pr­vi uti­sak i odr­ža­va­ju za­ba­vu do kra­ja, pa mo­gu da po­kri­ju – ka­ko bi re­kle za­vid­ne tet­ke iz tre­ćeg ko­le­na – „ci­ci­ja­še­nje” na osta­lim stva­ri­ma.

(/slika2)Na re­sto­ra­ni­ma se ne mo­že pre­vi­še ušte­de­ti, sla­vlje­ni­ci su od­u­sta­li od na­vi­ke da sa­mo za­ku­pe pro­stor i do­ne­su sop­stve­nu sar­mu i pe­če­nje. To je de­lom i po­sle­di­ca pro­me­ne spe­ci­fič­ne „kul­tu­re ven­ča­nja”, ali re­sto­ra­ni sa­da da­ju mno­go pre­fi­nje­ni­je i raz­u­đe­ni­je po­nu­de me­ni­ja. „Pre­fi­nje­ni­je” ne­iz­o­stav­no zna­či – sku­plje, ne sa­mo na ra­ču­nu za re­sto­ran, ne­go i u osta­lim de­ta­lji­ma. Zbog to­ga, u pro­se­ku, svad­be i ne iza­đu mno­go jef­ti­ni­je ne­go ra­ni­je. Agen­ci­je za or­ga­ni­za­ci­ju ven­ča­nja i da­lje iz­vla­če ma­nje-vi­še isti pro­fit, ma­da pri­me­ću­ju da bu­du­ći su­pru­žni­ci vi­še bri­nu o kva­li­te­tu ne­go o ve­li­či­ni fe­šte.

– Naj­ma­nja svad­ba ko­ju smo or­ga­ni­zo­va­li oku­pi­la je mla­du, mla­do­že­nju i ku­mo­ve. Za njih če­tvo­ro po­sta­vi­li smo ma­li be­li ša­tor na ski sta­zi u Ko­šut­nja­ku. Je­di­ni nji­hov zah­tev bio je da ven­ča­nje bu­de na pre­sto­nič­kom pro­plan­ku sa kog po­gled pu­ca na­da­le­ko – pre­pri­ča­va Gor­da­na Ma­rin­ko­vić, iz agen­ci­je „Svad­be­na zvo­na”.

In­ti­mu na pri­vat­nom pla­cu pod svo­do­vi­ma be­le sa­ten­ske ša­tre za 750 go­sti­ju upri­li­či­la je agen­ci­ja „Da­ni­je­lin ku­tak”. Zva­ni­ce ni­su šti­kli­ce i ko­žne đo­no­ve ar­či­le po tra­vi, ne­go su kli­zi­le po la­mi­na­tu ko­jim je li­va­da bi­la po­plo­ča­na. 

– Ša­to­ri tek ula­ze u mo­du. Pre­le­pi, be­li, kao iz „Hi­lja­du i jed­ne no­ći”. Sa la­mi­nat­nim po­dom, kom­plet­nom ra­sve­tom, ozvu­če­njem i de­ko­ra­ci­jom, što ko­šta do 70.000 di­na­ra – na­vo­di Da­ni­je­la Ran­ko­vić, vla­sni­ca agen­ci­je.

Mla­den­ci uglav­nom ne­ma­ju nov­ca za gla­mu­ro­zne svad­be. Su­bo­tom i ne­de­ljom ve­se­lja, ipak, ne iz­o­sta­ju, bi­la u re­sto­ra­nu, par­ku za ven­ča­nja, bo­ta­nič­koj ba­šti, ili sa­mo is­pred op­šti­ne. Po­pu­lar­na me­sta za sla­vlje ras­pro­da­ta su za go­di­nu i po una­pred.

Sa­svim le­pa svad­ba ko­šta oko 50 evra po oso­bi. Do­ma­ći­ni naj­če­šće ugo­ste 100 do 150 sva­to­va, ali i da­lje sa­zi­va­ju „se­la ve­se­la” od po 300, 500, 1 200 zva­ni­ca. Ako ni zbog če­ga dru­gog, za­to što se na go­sti­ma za­ra­đu­je. Ko­ver­ta po ko­ver­ta – i no­vo­pe­če­ni brač­ni par po­kri­je mi­nus ko­ji je na­pra­vio po­ro­di­ca­ma, sku­pi do­volj­no da vra­ti kre­dit ban­ci. Na kra­ju osta­ne pa­ra da poč­nu za­jed­nič­ki ži­vot. Ra­ču­ni­ca je te­ža ne­go ika­da jer tre­ba pro­ce­ni­ti ko­li­ko lju­di će do­ne­ti no­vac ume­sto bes­ko­ri­snih po­klo­na i ko­li­ko ukup­no zva­ni­ca tre­ba da bu­de da bi se svad­ba is­pla­ti­la. Za­to se ša­lju po­ziv­ni­ce na ko­ji­ma su pre­cr­ta­ne pe­gle, mik­se­ri i lam­pe, a za­o­kru­že­ne i šti­kli­ra­ne ko­ver­te.

Že­sto­ko luk­su­zna svad­ba za 800 lju­di ko­šta „tri to­va­ra bla­ga” ako se naj­ve­će estrad­ne zve­zde do­hva­te mi­kro­fo­na.

– Ra­di­li smo svad­be­no ve­se­lje gde je ko­na­čan ra­čun iz­no­sio 117 evra po oso­bi. U ho­te­lu „Kon­ti­nen­tal” pro­sla­va za 300 zva­ni­ca pla­će­na je oko 95.000 evra, to zna­či vi­še od 300 evra po go­stu. Ni­su je­li zlat­nim ka­ši­ka­ma, ali su im na uv­ce pe­va­la če­ti­ri po­zna­ta pe­va­ča – ka­že Ran­ko­vi­će­va.

Naj­zah­tev­ni­ji par, či­jim ide­ja­ma ni­je hte­la da udo­vo­lji, tra­žio je da go­lu­bo­vi, ve­za­ni sa­ten­skom tra­kom ili svi­len-kon­cem, le­pr­ša­ju nad mla­de­nač­kim sto­lom kao ži­vi bu­ket. Valj­da se ni­su se­ti­li da bi im u ta­nji­re le­te­lo per­je i „sre­ća” ka­pa­la po re­ve­ri­ma. U „Da­ni­je­li­nom kut­ku” dru­gi ma­što­vi­ti par ni­je pro­na­šao le­de­ne fi­gu­re iz ko­jih bi kao iz fon­ta­ne ši­kljao šam­pa­njac. A agen­ci­je mo­gu da obez­be­de go­to­vo sve. Bri­nu o naj­sit­ni­jim de­ta­lji­ma po­čev od to­ga da li go­sti sti­žu iz za­vi­čaj­nog za­se­o­ka ili di­ja­spo­re sa dru­gog kon­ti­nen­ta. Zva­ni­ce do­če­ku­ju na aero­dro­mu, or­ga­ni­zu­ju pre­voz do ho­te­la, sme­štaj, obez­be­đu­ju vo­di­ča i od­la­zak do od­re­di­šta van gra­da gde će se upri­li­či­ti ve­se­lje.

Mno­gi­ma je jed­no­stav­ni­je da slat­ke mu­ke pre­ba­ce na tu­đa ple­ća i ušte­de ne sa­mo vre­me ne­go i no­vac. Fir­me ko­je agen­ci­je oda­be­ru za stal­ne sa­rad­ni­ke pla­ća­ju im od­re­đe­nu na­kna­du. Pro­vi­zi­ju do­bi­ja­ju i od re­sto­ra­na, mu­zi­ke, do­ba­vlja­ča de­ko­ra­tiv­nog ma­te­ri­ja­la pa mla­den­ci­ma mo­gu uslu­ge da po­nu­de po ni­žim ce­na­ma.

Ne­ve­sta i že­nik šte­de i iz­najm­lji­va­njem ven­ča­ni­ce i ode­la, ko­je su pa­ro­vi pre njih no­si­li de­se­ti­na­ma pu­ta, ali ih je sra­mo­ta da u agen­ci­ji po­pu­ne ku­pon za po­pust. Le­nji su ili ne­ma­ju ma­šte da sa­mi osmi­sle po­ziv­ni­ce i za­hval­ni­ce, cve­ti­će i po­klon­či­će. Oni ko­ji se ma­lo po­tru­de ušpa­ra­ju ma­kar ne­ko­li­ko sto­ti­na evra, ka­žu u agen­ci­ja­ma.

Vla­di­mir Vu­ka­so­vić

Mi­le­ni­ja Si­mić-Mi­la­di­no­vić