Рађање боље будућности

Ових дана после више од 30 година обрео се на београдским улицама као путник из белог света Влада Мијановић, лидер студентске побуне "68", помало оронуо, са очима које као да су упрте у прошлост.

Утонуо у свакодневне проблеме преживљавања тамо где је био, није могао лично да присуствује великим домаћим политичким доласцима и одласцима којих је протеклих деценија било на претек. Да ли је овај некадашњи београдски студент, док је носио кофе креча у руци иза дебелог сињег мора, могао да зна да је пре ове треће, о којој се сада говори, била и "друга Србија"?

Колико се нас уопште сећа те "Друге Србије" и када је и како она настала?

Ова синтагма зачела се деведесетих на "Београдском кругу" који је окупљао мален број домаћих интелектуалаца, предвођених професором Миладином Животићем, такође једним из "68", са основном идејом да се укаже на ону будућу, бољу земљу у којој неће бити ксенофобије, сенки фашизма и нишана преко кога се гледа на суседе.

Зато је ово мала посвета онима који, као Влада Мијановић, оправдано нису били присутни када је рађана "друга Србија"

Душан Симић, новинар "Политике", на сесији о "другачијој Србији", маја 1992: "Док се окорели родољуби споре да ли смо ми Срби ’небески или божански народ, звездани или изабрани народ’, велике дилеме нема око нашег места на овоземаљском свету. Ту смо сада усамљен и изопштен народ. Ујутру са страхом укључујем радио да чујем којим су нас новим санкцијама оградили од цивилизацијског окружења. Увече са стрепњом укључујем дугме телевизора да сазнам ко је све опозвао амбасадоре из Београда, које је међународно тело најавило наше искључење, ко нам је запретио силом оружја..."

Сећање каже да се месец дана после почетка "студентских гибања 68", козарачко коло предвођено студентским лидерима вијорило испред Правног факултета у Београду. Речено је: "Тито је стао на нашу страну..." Да ли је и то била једна од обмана великог мага – утврдила је  историја.

Душан Симић на оном скупу наставља: "Са зебњом отварам нови број страних новина страхујући да ће ме са њихових страница опет препасти карикатура са човеколиком сподобом, крезубом и чворноватом, са секиром или тојагом у руци, што је у делу светске штампе постало стереотип за припаднике неке од наших многих војски, а неретко, нажалост, и читавог народа."

Није лако бити херој 1968, потом затваран и премлаћиван, онда изгнаник, негде издалека, у расејању, пасивни посматрач распада једног система који је као свој идеолошки симбол носио звезду петокраку. Какве су мисли колале по Мијановићевој глави када је Тито умро, осећај олакшања или још већи страх од могуће одмазде његових тајних служби, остаје непознаница.

На већ поменутој сесији "Друга Србија" Мирко Тепавац, некада министар иностраних послова СФРЈ, а седамдесетих оптужен за либерализам и уклоњен из политичког живота, са говорнице у СКЦ-у, где су тада одржаване трибине "Београдског круга", констатује: "Морамо признати да смо запуштено и неоднеговано друштво, да смо занемарили скромне прилоге које смо могли дати напретку, уместо мегаломанских пројеката које смо подизали на песку, да смо изгубили историјски корак замењујући будућност за прошлост. Мораћемо учити од других који боље знају и боље умеју. Мораћемо да се ослободимо олако изабраних вођа и лажних спаситеља. Онемогућити насртљиве паравојске и малограђанске паракултуре. Дајмо младима да раде и уче. Са том новом Србијом имала би шансу и нека нова оплемењена Југославија – ма какво јој тада име било."

Душан Симић цитира новине које су људи судбине сличне  Мијановићевој, тамо где су били, могли да читају: "Чак и у најугледнијим светским гласилима више се не чини разлика између власти и  поданика. Кривица се приписује читавом народу, целој држави. Познати колумниста Вилијам Сефаер у ’Њујорк тајмсу’ хладно констатује да су Срби у овом рату изашли на глас по дивљачности. Израелски ’Џерузалем пост’ позива свет да заустави ’подивљалу Србију’. ’Вашингтон пост’ објављује чланак под насловом ’Србија мора да одговара за своје ратне злочине’..."   

"Друже Тито, ми ти се кунемо", вишедеценијски слоган или онај у патриотско-националистичком стилу "Слобо, слободо", обележили су  нашу другу половину XX века.

Питање је ко је у стремљењима ка овој Србији данашњице добио, а ко изгубио. Влада Мијановић, који је имао само један избор, због побуне – да оде, или ми који смо такође имали само један избор – да останемо. Данас је "68" само историја. Тито је за неке трајна флека, а за друге и даље сјајна звезда на реверима наших капута.

"Друга" или "трећа", али сасвим сигурно – другачија Србија данас – идеал је коме се једино може веровати. И то, због силних обећања овом народу са историјским искуством – опрезно.

Новинар Радио Београда 2