Rađanje bolje budućnosti

Ovih dana posle više od 30 godina obreo se na beogradskim ulicama kao putnik iz belog sveta Vlada Mijanović, lider studentske pobune "68", pomalo oronuo, sa očima koje kao da su uprte u prošlost.

Utonuo u svakodnevne probleme preživljavanja tamo gde je bio, nije mogao lično da prisustvuje velikim domaćim političkim dolascima i odlascima kojih je proteklih decenija bilo na pretek. Da li je ovaj nekadašnji beogradski student, dok je nosio kofe kreča u ruci iza debelog sinjeg mora, mogao da zna da je pre ove treće, o kojoj se sada govori, bila i "druga Srbija"?

Koliko se nas uopšte seća te "Druge Srbije" i kada je i kako ona nastala?

Ova sintagma začela se devedesetih na "Beogradskom krugu" koji je okupljao malen broj domaćih intelektualaca, predvođenih profesorom Miladinom Životićem, takođe jednim iz "68", sa osnovnom idejom da se ukaže na onu buduću, bolju zemlju u kojoj neće biti ksenofobije, senki fašizma i nišana preko koga se gleda na susede.

Zato je ovo mala posveta onima koji, kao Vlada Mijanović, opravdano nisu bili prisutni kada je rađana "druga Srbija"

Dušan Simić, novinar "Politike", na sesiji o "drugačijoj Srbiji", maja 1992: "Dok se okoreli rodoljubi spore da li smo mi Srbi ’nebeski ili božanski narod, zvezdani ili izabrani narod’, velike dileme nema oko našeg mesta na ovozemaljskom svetu. Tu smo sada usamljen i izopšten narod. Ujutru sa strahom uključujem radio da čujem kojim su nas novim sankcijama ogradili od civilizacijskog okruženja. Uveče sa strepnjom uključujem dugme televizora da saznam ko je sve opozvao ambasadore iz Beograda, koje je međunarodno telo najavilo naše isključenje, ko nam je zapretio silom oružja..."

Sećanje kaže da se mesec dana posle početka "studentskih gibanja 68", kozaračko kolo predvođeno studentskim liderima vijorilo ispred Pravnog fakulteta u Beogradu. Rečeno je: "Tito je stao na našu stranu..." Da li je i to bila jedna od obmana velikog maga – utvrdila je  istorija.

Dušan Simić na onom skupu nastavlja: "Sa zebnjom otvaram novi broj stranih novina strahujući da će me sa njihovih stranica opet prepasti karikatura sa čovekolikom spodobom, krezubom i čvornovatom, sa sekirom ili tojagom u ruci, što je u delu svetske štampe postalo stereotip za pripadnike neke od naših mnogih vojski, a neretko, nažalost, i čitavog naroda."

Nije lako biti heroj 1968, potom zatvaran i premlaćivan, onda izgnanik, negde izdaleka, u rasejanju, pasivni posmatrač raspada jednog sistema koji je kao svoj ideološki simbol nosio zvezdu petokraku. Kakve su misli kolale po Mijanovićevoj glavi kada je Tito umro, osećaj olakšanja ili još veći strah od moguće odmazde njegovih tajnih službi, ostaje nepoznanica.

Na već pomenutoj sesiji "Druga Srbija" Mirko Tepavac, nekada ministar inostranih poslova SFRJ, a sedamdesetih optužen za liberalizam i uklonjen iz političkog života, sa govornice u SKC-u, gde su tada održavane tribine "Beogradskog kruga", konstatuje: "Moramo priznati da smo zapušteno i neodnegovano društvo, da smo zanemarili skromne priloge koje smo mogli dati napretku, umesto megalomanskih projekata koje smo podizali na pesku, da smo izgubili istorijski korak zamenjujući budućnost za prošlost. Moraćemo učiti od drugih koji bolje znaju i bolje umeju. Moraćemo da se oslobodimo olako izabranih vođa i lažnih spasitelja. Onemogućiti nasrtljive paravojske i malograđanske parakulture. Dajmo mladima da rade i uče. Sa tom novom Srbijom imala bi šansu i neka nova oplemenjena Jugoslavija – ma kakvo joj tada ime bilo."

Dušan Simić citira novine koje su ljudi sudbine slične  Mijanovićevoj, tamo gde su bili, mogli da čitaju: "Čak i u najuglednijim svetskim glasilima više se ne čini razlika između vlasti i  podanika. Krivica se pripisuje čitavom narodu, celoj državi. Poznati kolumnista Vilijam Sefaer u ’Njujork tajmsu’ hladno konstatuje da su Srbi u ovom ratu izašli na glas po divljačnosti. Izraelski ’Džeruzalem post’ poziva svet da zaustavi ’podivljalu Srbiju’. ’Vašington post’ objavljuje članak pod naslovom ’Srbija mora da odgovara za svoje ratne zločine’..."   

"Druže Tito, mi ti se kunemo", višedecenijski slogan ili onaj u patriotsko-nacionalističkom stilu "Slobo, slobodo", obeležili su  našu drugu polovinu XX veka.

Pitanje je ko je u stremljenjima ka ovoj Srbiji današnjice dobio, a ko izgubio. Vlada Mijanović, koji je imao samo jedan izbor, zbog pobune – da ode, ili mi koji smo takođe imali samo jedan izbor – da ostanemo. Danas je "68" samo istorija. Tito je za neke trajna fleka, a za druge i dalje sjajna zvezda na reverima naših kaputa.

"Druga" ili "treća", ali sasvim sigurno – drugačija Srbija danas – ideal je kome se jedino može verovati. I to, zbog silnih obećanja ovom narodu sa istorijskim iskustvom – oprezno.

Novinar Radio Beograda 2