Гра­ди­тељ са ма­гич­ним ше­ста­ром

Сећање: Богдан Богдановић ( 1922– 2010) 

У Бечу је 18. јуна сишао са уметничке, архитектонске литерарне, културне сцене Богдан Богдановић. Ренесансни стваралац, архитекта и скулптор, врсни графичар, писац, есејиста, енциклопедиста, личност изузетне креативне ерудиције, каквих је данас у агоничном свету, неодговорности и импровизација, заиста мало. И при свему овоме, мој неким дугим ониричним спајалицама, најближи колега и лични пријатељ. Пријатељство које се пробило кроз немире два контраверзна века. Спојио нас је наш врли професор Бранко Максимовић, великан српског урбанизма, који је у нама видео два напослушна студента, и дао нам да заједнички радимо на једном задатку. Радили смо га у Богдановом стану. Од тада почиње нека наша тајна веза. Радили смо на различитим разбојима. Ја на конвенционалној архитектури, а Богдан од самог почетка на меморијалној архитектури.

Са својим првим спомеником Јеврејским жртвама у Београду (1951.године) привукао је до тада невиђену пажњу јавности. Преко кенотафа у Прилепу до маузолеја у Чачку, увек ликовно иновантно, изненађујуће храбро, филозофски осмишљено, метафорички раскошно, у непознатим композиционим матрицама, енторично и драматично. Са низом споменика на местима југословенског отпора фашизму, укључујући крешчендо своје мисије, крвавим цветом у Јасеновцу (јавности је мало познато да је Богдан моћну бетонску структуру цвета прелио раствором хипермангана, који је временом ишчилио и није обновљен). Богдановић је у своје дело уградио нов ликовни поступак који је произашао из његове цртачке хеуристике у којој су се сусрели класична архитектура и вајарство. Богдан је у тој до тада невиђеној синтези избрисао границе, њихове границе, доносећи нешто заиста ново, тако да сам у то време написао да у Југославији не постоји ниједан архитекта али и ниједан скулптор који је у стању да гради такве монументе. Нисам био демантован.

(/Slika2)Поред своје животне вокације градитеља, Богдан широко раскриљује своје визије и идеје и као врстан интелектуалац, први без премца међу својом сабраћом пише стручне, полемичке текстове, објављује запажене књиге, постаје угледни професор, оснива своју Летњу школу у малом Поповићу, стиже и у политику, постаје градоначелник Београда, добија највиша домаћа и страна признања, која краси Хердеровом наградом.

Залазећи у године, ометан ратним збивањима да гради, оставља свој магичан шестар и посвећује се озбиљном писању, да би 1993. године прешао да живи у Бечу.

Високо ценећи дело и углед Богдановића у светским размерама, град Беч је уложио велика средства да, на државном нивоу, организује изложбу Богдановог стваралаштва, третирајући је као велики европски културни догађај. Нисам могао да дозволим себи да не одем на отварање изложбе. Изложба је организована у Музејском квартиру (пандан Бобуру) у Архитектонском центру Аз у једном чудном пиранезијевском простору реконструисане старе хале са моћним аркадама међу којима су скоро нестварно деловали цртежи реализације, поред већ поменутих споменика, и Травник, Вуковар, Крушевац, Лесковац и други.

После изложбе у Богдановићевом стану најпре смо разговарали о изложби а потом рекапитулирали наше шездесетгодишње пријатељство и сарадњу. Том приликом Богдан ми је сасвим несвесно открио шта је доминантно у његовој личности. Објашњавајући како је у Бечу прихватио да буде члан Српске академије архитектуре. Одавна, од када је протестно напустио САНУ, са многих страна су га позивали у чланство разних асоцијација. Све их је одбио. То није могао да учини са Академијом архитектуре. Архитектура је кожа његовог бића која покрива све остало у његовој генијалности.

Збогом добри драги друже, збогом срећни дани који су те сачинили громадом српске културе и архитектуре.