Пешаче до школе, сањају море

Зу­бин По­ток, Бр­њак – Ма­ка­дам­ским, ус­пр­тим пу­тем с те­шком му­ком гра­би „ла­да ни­ва“ пут об­ро­на­ка Мо­кре го­ре, у се­ло Бр­њак, у ата­ру оп­шти­не Зу­бин По­ток. С ле­ве стра­не је­зе­ра Га­зи­во­де, где се не­ка­да бе­де­ми­ма Ибар пре­гра­дио, а око оба­ла Бр­њач­ке ре­ке ра­су­ло се 20 за­се­ла­ка у ко­ји­ма је не­ка­да би­ло око 7000 срп­ских ду­ша. Ови Ко­ла­шин­ци жи­ве ту у оса­ми, сте­шње­ни по­сле­рат­ном кри­зом, и пла­нин­ским усе­ци­ма до ко­јих се са­мо те­шким ко­ли­ма сти­же или пе­ши­це. На 17 ки­ло­ме­та­ра од Зу­би­ног По­то­ка, ад­ми­ни­стра­тив­ног оп­штин­ског цен­тра, на 40 од Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це и Но­вог Па­за­ра, ра­ши­ри­ла се се­ла на тро­ме­ђи Ко­со­ва, цен­трал­не Ср­би­је и Цр­не Го­ре, а љу­ди тек то­ли­ко да се не за­тре и овај плод­ни крај се­вер­ног Ко­со­ва. Оста­ло је 800 Ср­ба. У ОШ „Пе­тар Ко­чић“ у осам раз­ре­да око 100 ђа­ка.

У цен­тру се­ла шест про­дав­ни­ца. Не­ка де­ца ку­пу­ју сла­до­лед. Не­ка су пре­пе­ша­чи­ла мно­го ки­ло­ме­та­ра и са­мо гле­да­ју у вр­хо­ве опа­на­ка, оних гу­ме­них, по­пу­лар­них „пи­ро­ћа­на”. Учи­те­љи­ца Је­ли­ца Об­ра­до­вић учи тро­је пред­шко­ла­ца. По­кло­ни­ла им је ма­ји­це на ко­ји­ма пи­ше „ја сам пр­вак“. Жа­ли се ка­ко не­ма де­це. Ту је и учи­те­љи­ца Рад­ми­ла Јак­шић. Мо­та­ју нам се око но­гу Вик­тор Ви­до­са­вље­вић (9), Вик­то­ри­ја Ја­њи­ћи­је­вић (7), Не­над (14) и Урош До­брић (9), Ми­ља­на Ми­лен­ко­вић (10) а нај­гр­ла­ти­ји ме­ђу њи­ма Ми­лан Ан­ђел­ко­вић ко­ме је 14 го­ди­на а за­вр­ша­ва сед­ми раз­ред.

– Ја сам гу­слар. Хо­ће­те да пи­ше­те ма­ло о ме­ни? На­у­чио сам да гу­слам, слу­ша­ју­ћи по­зна­те гу­сла­ре, а мо­ја љу­бав пре­ма тој му­зи­ци се ја­ви­ла ка­да сам имао шест го­ди­на. Ни­је ми би­ло те­шко да на­у­чим али ни да за­ра­дим да ку­пим гу­сле, пра­ве оне од ја­во­ро­вог др­ве­та – ка­же, па ре­ци­ту­је Је­се­њи­на. При­ча да чи­та Ан­дри­ћа, До­сто­јев­ског, Че­хо­ва. Узи­ма гу­сле и пе­ва „Ко­сов­ски ви­је­нац“.

Отац Ми­ле при­ча ка­ко му је син осво­јио 10 ди­пло­ма у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Же­ли да из­да збир­ку пе­са­ма ко­ју је по­све­тио Ср­би­ма у Ибар­ском Ко­ла­ши­ну али нај­пре де­ди и ба­би код ко­јих про­во­ди сло­бод­но вре­ме. Бе­ре пе­чур­ке, ди­вље ја­го­де, бо­ров­ни­це, а кад тре­ба, пла­сти и ра­ди све по­сло­ве ко­је ра­де ста­ри­ји. Де­ча­ков отац ни­је за­по­слен. Био је рад­ник у фа­бри­ци ви­ја­ка „Гра­дац” ко­ја је за­ка­тан­чи­ла вра­та. Још 30 љу­ди оста­ло је без по­сла и сви се до­ви­ја­ју ка­ко зна­ју и уме­ју. Се­ло ће да опу­сти. Оста­ло је до­ста ста­ри­јих, а они мла­ђи углав­ном су нео­же­ње­ни. Не­ће де­вој­ке у се­ло, хо­ће на ас­фалт, у ка­фи­ће, па ма­кар ни хле­ба не­ма­ле, об­ја­шња­ва и до­да­је да се са же­ном и че­тво­ро де­це сна­ла­зи ка­ко зна и уме.

Ра­де Та­на­ско­вић ве­ли да „дан­гу­би ту пред про­дав­ни­цом“. Ни­је оже­њен и не ра­ди, а при­мао је не­што па­ра у зе­мљо­рад­нич­кој за­дру­зи у Зу­би­ном По­то­ку. Да­не пре­кра­ћу­је у њи­ви али нај­ви­ше ов­де „где има све­та“. У ам­бу­лан­ти јед­на ме­ди­цин­ска се­стра. Ле­кар до­ла­зи три пу­та не­дељ­но, па бо­ле­сни си­ла­зе у Зу­бин По­ток, али са­мо ле­ти и с про­ле­ћа, јер зи­ми се одав­де због сне­га не мо­же.

Кре­ће­мо пут за­се­о­ка у ку­ћу До­бри­це Три­фу­но­ви­ћа. Ње­му је 48. го­ди­на, ра­ди као по­моћ­ни рад­ник у шко­ли. Жи­ви са оцем, же­ном и тро­је де­це. Сти­жу Но­ви­ца и Јо­ви­ца са те­шким тор­ба­ма у по­це­па­ним опан­ци­ма. Пи­та­мо да ли је те­шко пре­ва­ли­ти 16 ки­ло­ме­та­ра, зи­ми и ле­ти, ка­ко би сти­гли до шко­ле. Од­го­ва­ра­ју кли­ма­њем гла­ве.

– Не­ма­мо ком­пју­тер, али има­мо те­ле­ви­зор. Ов­де нам је до­бро. Про­шле го­ди­не смо би­ли код ба­ке у Ри­ба­ри­ћу. Ове го­ди­не не­ће­мо ниг­де – го­во­ри Но­ви­ца, ђак ко­ји са пе­ти­ца­ма за­вр­ша­ва пр­ви раз­ред. Но­ви­ца и Јо­ви­ца ни­ка­да ни­су би­ли на мо­ру. Ни­ка­да ни­су има­ли мо­бил­ни те­ле­фон.

Пред ку­ћом мај­ка Ми­ли­ја­на у ли­ме­ном ко­ри­ту на из­вор­ској во­ди пе­ре бре­ме оде­ће. Жи­ве у тро­шној ку­ћи. Са­мо што се не сру­ши. По­ла по­кри­ве­на цре­пом, по­ла ле­со­ни­том ко­ји са­мо што не пре­ва­ли кров на дру­гу стра­ну. Све­кар јој Ми­ла­дин оти­шао не­где у ком­ши­лук ту где са­мо још јед­на ста­ри­на жи­ви – ве­ли Ми­ли­ја­на он би нам по­тан­ко при­чао о то­ме ка­ко се не­кад у се­ли­ма ле­по и без­бри­жно жи­ве­ло где је сва­ка ку­ћа бар 100 ова­ца и по 20 гр­ла сто­ке има­ла. Са­да у це­лој ме­сној за­јед­ни­ци Бр­њак тек у че­ти­ри ку­ће 200 ова­ца. Ни у до­му Три­фу­но­ви­ћа ни кра­ве ни ов­це, тек по­ко­ја ко­ко­шка и јед­на сви­ња.

Си­ла­зи­мо ка ку­ћи Зо­ра­на Ак­сен­ти­је­ви­ћа, док по­глед пу­ца до­ле на је­зе­ро Га­зи­во­де и на ве­ли­ки Бр­њач­ки мост ко­ји ов­де зо­ву мост спа­са. Овај део Ко­ла­ши­на осам­де­се­тих го­ди­на од­се­чен је од све­та кад су се ко­ла­шин­ске ку­ће по­та­па­ле. По­то­пљен је и део ове ме­сне за­јед­ни­це и је­ди­ни др­ве­ни мост. Мо­ра­ли су Бр­ња­ча­ни да пе­ша­че на­о­ко­ло 20 ки­ло­ме­та­ра ка­ко би сти­гли до шко­ле и ле­ка­ра. Зо­ра­но­ви пре­ци су одав­де из Бр­ња­ка, тач­ни­је из за­се­о­ка Дра­го­љи­це. Овај крај не­ка­да је био по­знат по сто­чар­ству и ра­тар­ству а зе­мља је би­ла то­ли­ко до­бра да се и ду­ван са­дио. Али, ка­зу­је, циљ оне по­ли­ти­ке с кра­ја пе­де­се­тих па до кра­ја осам­де­се­тих про­шлог ве­ка био је да се срп­ска се­ла уга­се, до­ма­ћин­ства за­тру. Али бо­ре се и до­ви­ја­ју ту под вр­ле­ти­ма Мо­кре го­ре где фик­сног те­ле­фо­на не­ма а мо­бил­ни тек по­не­где ра­ди. Стра­ху­ју од Ал­ба­на­ца, а бо­ли их што Ср­би ов­де не за­ла­зе. Сад их рет­ко и Кфор оби­ђе и по­ли­цај­ци из ре­до­ва КТС, ко­ји су да­но­ноћ­но на ад­ми­ни­стра­тив­ном пре­ла­зу Бр­њак.

Би­ља­на Ра­до­ми­ро­вић