Pešače do škole, sanjaju more

Zu­bin Po­tok, Br­njak – Ma­ka­dam­skim, us­pr­tim pu­tem s te­škom mu­kom gra­bi „la­da ni­va“ put ob­ro­na­ka Mo­kre go­re, u se­lo Br­njak, u ata­ru op­šti­ne Zu­bin Po­tok. S le­ve stra­ne je­ze­ra Ga­zi­vo­de, gde se ne­ka­da be­de­mi­ma Ibar pre­gra­dio, a oko oba­la Br­njač­ke re­ke ra­su­lo se 20 za­se­la­ka u ko­ji­ma je ne­ka­da bi­lo oko 7000 srp­skih du­ša. Ovi Ko­la­šin­ci ži­ve tu u osa­mi, ste­šnje­ni po­sle­rat­nom kri­zom, i pla­nin­skim use­ci­ma do ko­jih se sa­mo te­škim ko­li­ma sti­že ili pe­ši­ce. Na 17 ki­lo­me­ta­ra od Zu­bi­nog Po­to­ka, ad­mi­ni­stra­tiv­nog op­štin­skog cen­tra, na 40 od Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce i No­vog Pa­za­ra, ra­ši­ri­la se se­la na tro­me­đi Ko­so­va, cen­tral­ne Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, a lju­di tek to­li­ko da se ne za­tre i ovaj plod­ni kraj se­ver­nog Ko­so­va. Osta­lo je 800 Sr­ba. U OŠ „Pe­tar Ko­čić“ u osam raz­re­da oko 100 đa­ka.

U cen­tru se­la šest pro­dav­ni­ca. Ne­ka de­ca ku­pu­ju sla­do­led. Ne­ka su pre­pe­ša­či­la mno­go ki­lo­me­ta­ra i sa­mo gle­da­ju u vr­ho­ve opa­na­ka, onih gu­me­nih, po­pu­lar­nih „pi­ro­ća­na”. Uči­te­lji­ca Je­li­ca Ob­ra­do­vić uči tro­je pred­ško­la­ca. Po­klo­ni­la im je ma­ji­ce na ko­ji­ma pi­še „ja sam pr­vak“. Ža­li se ka­ko ne­ma de­ce. Tu je i uči­te­lji­ca Rad­mi­la Jak­šić. Mo­ta­ju nam se oko no­gu Vik­tor Vi­do­sa­vlje­vić (9), Vik­to­ri­ja Ja­nji­ći­je­vić (7), Ne­nad (14) i Uroš Do­brić (9), Mi­lja­na Mi­len­ko­vić (10) a naj­gr­la­ti­ji me­đu nji­ma Mi­lan An­đel­ko­vić ko­me je 14 go­di­na a za­vr­ša­va sed­mi raz­red.

– Ja sam gu­slar. Ho­će­te da pi­še­te ma­lo o me­ni? Na­u­čio sam da gu­slam, slu­ša­ju­ći po­zna­te gu­sla­re, a mo­ja lju­bav pre­ma toj mu­zi­ci se ja­vi­la ka­da sam imao šest go­di­na. Ni­je mi bi­lo te­ško da na­u­čim ali ni da za­ra­dim da ku­pim gu­sle, pra­ve one od ja­vo­ro­vog dr­ve­ta – ka­že, pa re­ci­tu­je Je­se­nji­na. Pri­ča da či­ta An­dri­ća, Do­sto­jev­skog, Če­ho­va. Uzi­ma gu­sle i pe­va „Ko­sov­ski vi­je­nac“.

Otac Mi­le pri­ča ka­ko mu je sin osvo­jio 10 di­plo­ma u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri i Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Že­li da iz­da zbir­ku pe­sa­ma ko­ju je po­sve­tio Sr­bi­ma u Ibar­skom Ko­la­ši­nu ali naj­pre de­di i ba­bi kod ko­jih pro­vo­di slo­bod­no vre­me. Be­re pe­čur­ke, di­vlje ja­go­de, bo­rov­ni­ce, a kad tre­ba, pla­sti i ra­di sve po­slo­ve ko­je ra­de sta­ri­ji. De­ča­kov otac ni­je za­po­slen. Bio je rad­nik u fa­bri­ci vi­ja­ka „Gra­dac” ko­ja je za­ka­tan­či­la vra­ta. Još 30 lju­di osta­lo je bez po­sla i svi se do­vi­ja­ju ka­ko zna­ju i ume­ju. Se­lo će da opu­sti. Osta­lo je do­sta sta­ri­jih, a oni mla­đi uglav­nom su neo­že­nje­ni. Ne­će de­voj­ke u se­lo, ho­će na as­falt, u ka­fi­će, pa ma­kar ni hle­ba ne­ma­le, ob­ja­šnja­va i do­da­je da se sa že­nom i če­tvo­ro de­ce sna­la­zi ka­ko zna i ume.

Ra­de Ta­na­sko­vić ve­li da „dan­gu­bi tu pred pro­dav­ni­com“. Ni­je ože­njen i ne ra­di, a pri­mao je ne­što pa­ra u ze­mljo­rad­nič­koj za­dru­zi u Zu­bi­nom Po­to­ku. Da­ne pre­kra­ću­je u nji­vi ali naj­vi­še ov­de „gde ima sve­ta“. U am­bu­lan­ti jed­na me­di­cin­ska se­stra. Le­kar do­la­zi tri pu­ta ne­delj­no, pa bo­le­sni si­la­ze u Zu­bin Po­tok, ali sa­mo le­ti i s pro­le­ća, jer zi­mi se odav­de zbog sne­ga ne mo­že.

Kre­će­mo put za­se­o­ka u ku­ću Do­bri­ce Tri­fu­no­vi­ća. Nje­mu je 48. go­di­na, ra­di kao po­moć­ni rad­nik u ško­li. Ži­vi sa ocem, že­nom i tro­je de­ce. Sti­žu No­vi­ca i Jo­vi­ca sa te­škim tor­ba­ma u po­ce­pa­nim opan­ci­ma. Pi­ta­mo da li je te­ško pre­va­li­ti 16 ki­lo­me­ta­ra, zi­mi i le­ti, ka­ko bi sti­gli do ško­le. Od­go­va­ra­ju kli­ma­njem gla­ve.

– Ne­ma­mo kom­pju­ter, ali ima­mo te­le­vi­zor. Ov­de nam je do­bro. Pro­šle go­di­ne smo bi­li kod ba­ke u Ri­ba­ri­ću. Ove go­di­ne ne­će­mo nig­de – go­vo­ri No­vi­ca, đak ko­ji sa pe­ti­ca­ma za­vr­ša­va pr­vi raz­red. No­vi­ca i Jo­vi­ca ni­ka­da ni­su bi­li na mo­ru. Ni­ka­da ni­su ima­li mo­bil­ni te­le­fon.

Pred ku­ćom maj­ka Mi­li­ja­na u li­me­nom ko­ri­tu na iz­vor­skoj vo­di pe­re bre­me ode­će. Ži­ve u tro­šnoj ku­ći. Sa­mo što se ne sru­ši. Po­la po­kri­ve­na cre­pom, po­la le­so­ni­tom ko­ji sa­mo što ne pre­va­li krov na dru­gu stra­nu. Sve­kar joj Mi­la­din oti­šao ne­gde u kom­ši­luk tu gde sa­mo još jed­na sta­ri­na ži­vi – ve­li Mi­li­ja­na on bi nam po­tan­ko pri­čao o to­me ka­ko se ne­kad u se­li­ma le­po i bez­bri­žno ži­ve­lo gde je sva­ka ku­ća bar 100 ova­ca i po 20 gr­la sto­ke ima­la. Sa­da u ce­loj me­snoj za­jed­ni­ci Br­njak tek u če­ti­ri ku­će 200 ova­ca. Ni u do­mu Tri­fu­no­vi­ća ni kra­ve ni ov­ce, tek po­ko­ja ko­ko­ška i jed­na svi­nja.

Si­la­zi­mo ka ku­ći Zo­ra­na Ak­sen­ti­je­vi­ća, dok po­gled pu­ca do­le na je­ze­ro Ga­zi­vo­de i na ve­li­ki Br­njač­ki most ko­ji ov­de zo­vu most spa­sa. Ovaj deo Ko­la­ši­na osam­de­se­tih go­di­na od­se­čen je od sve­ta kad su se ko­la­šin­ske ku­će po­ta­pa­le. Po­to­pljen je i deo ove me­sne za­jed­ni­ce i je­di­ni dr­ve­ni most. Mo­ra­li su Br­nja­ča­ni da pe­ša­če na­o­ko­lo 20 ki­lo­me­ta­ra ka­ko bi sti­gli do ško­le i le­ka­ra. Zo­ra­no­vi pre­ci su odav­de iz Br­nja­ka, tač­ni­je iz za­se­o­ka Dra­go­lji­ce. Ovaj kraj ne­ka­da je bio po­znat po sto­čar­stvu i ra­tar­stvu a ze­mlja je bi­la to­li­ko do­bra da se i du­van sa­dio. Ali, ka­zu­je, cilj one po­li­ti­ke s kra­ja pe­de­se­tih pa do kra­ja osam­de­se­tih pro­šlog ve­ka bio je da se srp­ska se­la uga­se, do­ma­ćin­stva za­tru. Ali bo­re se i do­vi­ja­ju tu pod vr­le­ti­ma Mo­kre go­re gde fik­snog te­le­fo­na ne­ma a mo­bil­ni tek po­ne­gde ra­di. Stra­hu­ju od Al­ba­na­ca, a bo­li ih što Sr­bi ov­de ne za­la­ze. Sad ih ret­ko i Kfor obi­đe i po­li­caj­ci iz re­do­va KTS, ko­ji su da­no­noć­no na ad­mi­ni­stra­tiv­nom pre­la­zu Br­njak.

Bi­lja­na Ra­do­mi­ro­vić