Чувари скривене тврђаве
Црни врх – Стари чувар вади карабин из креденца, споро опасава футролу из које вири пиштољ калибра 7,62 милиметра, позива још двојицу колега из смене који се наоружавају, а затим укључује џиновске рефлекторе. Разбијајући сумрак, снажна светлост обасјава уклети планински град. Услед игре вештачких снопова светлости и сенки, грађевине се лелујају као пијане утваре, спремне да се свакога часа сруше и затресу планину. Завијање вукова из шуме меша се са шуштањем најлона којим су прекривени отвори прозора митског хотела од девет спратова, а подрхтавање бакарних кровова, које тресе јак ветар и лавеж паса, ствара језиву шумску полифонију. Тројица чувара с прстом на обарачу ходају полако кроз дубоку траву и батеријом осветљавају мрачне улазе председничке палате, апартманског насеља и рупе која воду у подземну гаражу, укопану пет спратова испод земље.
(/slika2)Милошевићева скривена тврђава, његова последња утопијска инвестиција која је требало да представља споменик вечне власти усред ничега, изоловани град сунца замишљен као најмодернији планински центар у Европи, поново тоне у мрак. Јутро открива раскош те илузије, прекинуте НАТО бомбардовањем, када су обустављени сви радови. Остао је недовршени град-хотел зарастао у коров, остали су чувари „Енергопројекта” који се смењују на сваке две недеље и остао је мит о разлозима због којих је председник СРЈ, свргнут 5. октобра, у тајности три године градио „вучју јазбину”, на самој међи општина Бор и Жагубица. Требало је да прође 11 година па да некадашњи Слобин идеолог јавних радова, а сада актуелни министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић, објави да је извесна руска компанија прихватила понуду владе да настави градњу хотелског комплекса на Црном врху код Бора. Власници туристичког насеља „Јелен – Хајат” су Нафтна индустрија Србије са 56 одсто, а потом следи РТБ Бор – 20 одсто, док са мањим „улозима” учествују „Енергопројект”, ПТТ, „Србијашуме” и општине Бор и Жагубица. Власник 51 одсто акција НИС-а је руски нафтни гигант „Гаспромњефт”.
„Била је милина гледати како 1.000 радника ради као у кошници, три године, у три смене. Да нешто разјаснимо, овде никада није дошао Милошевић, али је сваког викенда навраћао Никола Шаиновић у белом џипу. Говорио је, дајте да пожуримо, да запослимо овде сиротињу”, каже Милан Радосављевић, који чува објекат од 1996. године, када је читава грађевинска оператива Србије имала само један задатак: претварање Црног врха у бајку. Спремано је више од 2.000 оброка дневно, шефови градилишта су носили апарате за алкотест и свакога ко је мирисао на вињак враћали су у Београд. Радови нису прекидани буквално ниједан дан, иако су зиме на Црном врху изузетно оштре, с температурама испод 20 степени и маглом која је свакодневни декор планине у зимским данима. Да би бетонирање могло да се обавља и зими, из Либије је набављена опрема вредна 150.000 долара, за производњу топлотне паре којом је загревана сепарација, а адитиви за брзо везивање и против замрзавања бетона стизали су из Македоније. Мркоњић тврди да је до бомбардовања уложено 65 милиона долара и изграђено 51.269 квадратних метара корисне површине, али бројке мало значе када се закорачи у средиште: ако се ово заврши, Копаоник ће изгледати као сиротиште.
Пењем се степеницама монументалног хотела, до рецепције велике као фудбалско игралиште, а у суседној просторији лежи 14 тона украсних предмета од бакра. На четвртом спрату правимо паузу и одмарамо у луксузном апартману 3.052. Три скупа кревета су прекривена чистом постељином, намештај је ту, али прекривен прашином. Зидове је нагризла буђ. Два купатила, обложена мермером, спремна су за туширање. Телефон такође ради.
Уочи пада Милошевића Црни врх је била једна од најбоље чуваних режимских тајни, а тадашња опозиција је вешто користила фаму око грађевинске мистерије, потенцирајући чак и зидарску омерту, на коју се се обавезали запослени грађевинских фирми и коопераната, који нису смели да зуцну о природи радова.
(/slika3)Чувар се смеје, сећајући се како се причало о томе како се тенк преврнуо, док је возио подземним ходницима, а заправо је потонула ауто-дизалица изнад подземне гараже. Једна од омиљених прича каже да мрежа подземних ходника повезује комплекс с Дубашницом, резиденцијалним објектом у коме је Милошевић заправо боравио током лета и где се склонио после петооктобарских догађаја. Тамо је примио Игора Иванова, тадашњег шефа дипломатије Русије, договарајући се с њим о мирној примопредаји власти Коштуници и ДОС-у. „Какви црни ходници, нема тога овде”, прича чувар Радосављевић, очекујући да ће се пре његовог одласка у пензију град на Црном врху ипак завршити и да ће његове патроле, које трају већ 14 година, имати некаквог смисла.
Ако је, вођен аутизмом и визијом да ће бити бесмртан у својим планинама, Слоба пројектовао резервно царство новцем пореских обвезника које је точио „Југопетрол”, градећи Црни врх за црне дане, без икакве рачунице о исплативости ексклузивног града у недођији, демократске владе нису имале никакво практично решење, избегавајући чак и да кроче у уклети туристички центар, остављајући га да труне и постане део наслеђа две ствари. Митологије и археологије.
--------------------------------------------------------
Руска посета хеликоптером
Пре око две године, на рукометно игралиште, где је предвиђен хелидром, слетео је хеликоптер с делегацијом у којој је био извесни Рус. Мислим да се то догодило пре приватизације НИС-а. Било је веома хладно, Рус је брзо обишао комплекс, узвикнуо сарадницима: „Пошли” и вратио се у летелицу – каже Радосављевић. .
------------------------------------
Чуђење Јочића
Према његовом сећању, после 5. октобра су долазила само двојица министара: бивши шеф полиције Драган Јочић, који је радо ловио у овим крајевима, и Велимир Илић. Радосављевић се сећа израза чуђења Драгана Јочића: „Боже, шта је ово? Веља ми је рекао да овде има само нека кућица”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


