Чувари скривене тврђаве

Цр­ни врх – Ста­ри чу­вар ва­ди ка­ра­бин из кре­ден­ца, спо­ро опа­са­ва фу­тро­лу из ко­је ви­ри пи­штољ ка­ли­бра 7,62 ми­ли­ме­тра, по­зи­ва још дво­ји­цу ко­ле­га из сме­не ко­ји се на­о­ру­жа­ва­ју, а за­тим укљу­чу­је џи­нов­ске ре­флек­то­ре. Раз­би­ја­ју­ћи су­мрак, сна­жна све­тлост оба­сја­ва укле­ти пла­нин­ски град. Услед игре ве­штач­ких сно­по­ва све­тло­сти и сен­ки, гра­ђе­ви­не се ле­лу­ја­ју као пи­ја­не утва­ре, спрем­не да се сва­ко­га ча­са сру­ше и за­тре­су пла­ни­ну. За­ви­ја­ње ву­ко­ва из шу­ме ме­ша се са шу­шта­њем нај­ло­на ко­јим су пре­кри­ве­ни отво­ри про­зо­ра мит­ског хо­те­ла од де­вет спра­то­ва, а по­дрх­та­ва­ње ба­кар­них кро­во­ва, ко­је тре­се јак ве­тар и ла­веж па­са, ства­ра је­зи­ву шум­ску по­ли­фо­ни­ју. Тро­ји­ца чу­ва­ра с пр­стом на оба­ра­чу хо­да­ју по­ла­ко кроз ду­бо­ку тра­ву и ба­те­ри­јом осве­тља­ва­ју мрач­не ула­зе пред­сед­нич­ке па­ла­те, апарт­ман­ског на­се­ља и ру­пе ко­ја во­ду у под­зем­ну га­ра­жу, уко­па­ну пет спра­то­ва ис­под зе­мље.

(/slika2)Ми­ло­ше­ви­ће­ва скри­ве­на твр­ђа­ва, ње­го­ва по­след­ња уто­пиј­ска ин­ве­сти­ци­ја ко­ја је тре­ба­ло да пред­ста­вља спо­ме­ник веч­не вла­сти усред ни­че­га, изо­ло­ва­ни град сун­ца за­ми­шљен као нај­мо­дер­ни­ји пла­нин­ски цен­тар у Евро­пи, по­но­во то­не у мрак. Ју­тро от­кри­ва рас­кош те илу­зи­је, пре­ки­ну­те НА­ТО бом­бар­до­ва­њем, ка­да су об­у­ста­вље­ни сви ра­до­ви. Остао је не­до­вр­ше­ни град-хо­тел за­ра­стао у ко­ров, оста­ли су чу­ва­ри „Енер­го­про­јек­та” ко­ји се сме­њу­ју на сва­ке две не­де­ље и остао је мит о раз­ло­зи­ма због ко­јих је пред­сед­ник СРЈ, сврг­нут 5. ок­то­бра, у тај­но­сти три го­ди­не гра­дио „вуч­ју ја­зби­ну”, на са­мој ме­ђи оп­шти­на Бор и Жа­гу­би­ца. Тре­ба­ло је да про­ђе 11 го­ди­на па да не­ка­да­шњи Сло­бин иде­о­лог јав­них ра­до­ва, а са­да ак­ту­ел­ни ми­ни­стар за ин­фра­струк­ту­ру Ми­лу­тин Мр­ко­њић, об­ја­ви да је из­ве­сна ру­ска ком­па­ни­ја при­хва­ти­ла по­ну­ду вла­де да на­ста­ви град­њу хо­тел­ског ком­плек­са на Цр­ном вр­ху код Бо­ра. Вла­сни­ци ту­ри­стич­ког на­се­ља „Је­лен – Ха­јат” су Нафт­на ин­ду­стри­ја Ср­би­је са 56 од­сто, а по­том сле­ди РТБ Бор – 20 од­сто, док са ма­њим „уло­зи­ма” уче­ству­ју „Енер­го­про­јект”, ПТТ, „Ср­би­ја­шу­ме” и оп­шти­не Бор и Жа­гу­би­ца. Вла­сник 51 од­сто ак­ци­ја НИС-а је ру­ски нафт­ни ги­гант „Га­спром­њефт”.

„Би­ла је ми­ли­на гле­да­ти ка­ко 1.000 рад­ни­ка ра­ди као у ко­шни­ци, три го­ди­не, у три сме­не. Да не­што раз­ја­сни­мо, ов­де ни­ка­да ни­је до­шао Ми­ло­ше­вић, али је сва­ког ви­кен­да на­вра­ћао Ни­ко­ла Ша­и­но­вић у бе­лом џи­пу. Го­во­рио је, дај­те да по­жу­ри­мо, да за­по­сли­мо ов­де си­ро­ти­њу”, ка­же Ми­лан Ра­до­са­вље­вић, ко­ји чу­ва обје­кат од 1996. го­ди­не, ка­да је чи­та­ва гра­ђе­вин­ска опе­ра­ти­ва Ср­би­је има­ла са­мо је­дан за­да­так: пре­тва­ра­ње Цр­ног вр­ха у бај­ку. Спре­ма­но је ви­ше од 2.000 обро­ка днев­но, ше­фо­ви гра­ди­ли­шта су но­си­ли апа­ра­те за ал­ко­тест и сва­ко­га ко је ми­ри­сао на ви­њак вра­ћа­ли су у Бе­о­град. Ра­до­ви ни­су пре­ки­да­ни бу­квал­но ни­је­дан дан, иако су зи­ме на Цр­ном вр­ху из­у­зет­но оштре, с тем­пе­ра­ту­ра­ма ис­под 20 сте­пе­ни и ма­глом ко­ја је сва­ко­днев­ни де­кор пла­ни­не у зим­ским да­ни­ма. Да би бе­то­ни­ра­ње мо­гло да се оба­вља и зи­ми, из Ли­би­је је на­ба­вље­на опре­ма вред­на 150.000 до­ла­ра, за про­из­вод­њу то­плот­не па­ре ко­јом је за­гре­ва­на се­па­ра­ци­ја, а ади­ти­ви за бр­зо ве­зи­ва­ње и про­тив за­мр­за­ва­ња бе­то­на сти­за­ли су из Ма­ке­до­ни­је. Мр­ко­њић твр­ди да је до бом­бар­до­ва­ња уло­же­но 65 ми­ли­о­на до­ла­ра и из­гра­ђе­но 51.269 ква­драт­них ме­та­ра ко­ри­сне по­вр­ши­не, али број­ке ма­ло зна­че ка­да се за­ко­ра­чи у сре­ди­ште: ако се ово за­вр­ши, Ко­па­о­ник ће из­гле­да­ти као си­ро­ти­ште.

Пе­њем се сте­пе­ни­ца­ма мо­ну­мен­тал­ног хо­те­ла, до ре­цеп­ци­је ве­ли­ке као фуд­бал­ско игра­ли­ште, а у су­сед­ној про­сто­ри­ји ле­жи 14 то­на укра­сних пред­ме­та од ба­кра. На че­твр­том спра­ту пра­ви­мо па­у­зу и од­ма­ра­мо у лук­су­зном апарт­ма­ну 3.052. Три ску­па кре­ве­та су пре­кри­ве­на чи­стом по­сте­љи­ном, на­ме­штај је ту, али пре­кри­вен пра­ши­ном. Зи­до­ве је на­гри­зла буђ. Два ку­па­ти­ла, об­ло­же­на мер­ме­ром, спрем­на су за ту­ши­ра­ње. Те­ле­фон та­ко­ђе ра­ди.

Уочи па­да Ми­ло­ше­ви­ћа Цр­ни врх је би­ла јед­на од нај­бо­ље чу­ва­них ре­жим­ских тај­ни, а та­да­шња опо­зи­ци­ја је ве­што ко­ри­сти­ла фа­му око гра­ђе­вин­ске ми­сте­ри­је, по­тен­ци­ра­ју­ћи чак и зи­дар­ску омер­ту, на ко­ју се се оба­ве­за­ли за­по­сле­ни гра­ђе­вин­ских фир­ми и ко­о­пе­ра­на­та, ко­ји ни­су сме­ли да зуц­ну о при­ро­ди ра­до­ва.

(/slika3)Чу­вар се сме­је, се­ћа­ју­ћи се ка­ко се при­ча­ло о то­ме ка­ко се тенк пре­вр­нуо, док је во­зио под­зем­ним ход­ни­ци­ма, а за­пра­во је по­то­ну­ла ауто-ди­за­ли­ца из­над под­зем­не га­ра­же. Јед­на од оми­ље­них при­ча ка­же да мре­жа под­зем­них ход­ни­ка по­ве­зу­је ком­плекс с Ду­ба­шни­цом, ре­зи­ден­ци­јал­ним објек­том у ко­ме је Ми­ло­ше­вић за­пра­во бо­ра­вио то­ком ле­та и где се скло­нио по­сле пе­то­ок­то­бар­ских до­га­ђа­ја. Та­мо је при­мио Иго­ра Ива­но­ва, та­да­шњег ше­фа ди­пло­ма­ти­је Ру­си­је, до­го­ва­ра­ју­ћи се с њим о мир­ној при­мо­пре­да­ји вла­сти Ко­шту­ни­ци и ДОС-у. „Ка­кви цр­ни ход­ни­ци, не­ма то­га ов­де”, при­ча чу­вар Ра­до­са­вље­вић, оче­ку­ју­ћи да ће се пре ње­го­вог од­ла­ска у пен­зи­ју град на Цр­ном вр­ху ипак за­вр­ши­ти и да ће ње­го­ве па­тро­ле, ко­је тра­ју већ 14 го­ди­на, има­ти не­ка­квог сми­сла.

Ако је, во­ђен аути­змом и ви­зи­јом да ће би­ти бе­смр­тан у сво­јим пла­ни­на­ма, Сло­ба про­јек­то­вао ре­зер­вно цар­ство нов­цем по­ре­ских об­ве­зни­ка ко­је је то­чио „Ју­го­пе­трол”, гра­де­ћи Цр­ни врх за цр­не да­не, без ика­кве ра­чу­ни­це о ис­пла­ти­во­сти екс­клу­зив­ног гра­да у не­до­ђи­ји, де­мо­крат­ске вла­де ни­су има­ле ни­ка­кво прак­тич­но ре­ше­ње, из­бе­га­ва­ју­ћи чак и да кро­че у укле­ти ту­ри­стич­ки цен­тар, оста­вља­ју­ћи га да тру­не и по­ста­не део на­сле­ђа две ства­ри. Ми­то­ло­ги­је и ар­хе­о­ло­ги­је.

--------------------------------------------------------

Ру­ска по­се­та хе­ли­коп­те­ром

Пре око две го­ди­не, на ру­ко­мет­но игра­ли­ште, где је пред­ви­ђен хе­ли­дром, сле­тео је хе­ли­коп­тер с де­ле­га­ци­јом у ко­јој је био из­ве­сни Рус. Ми­слим да се то до­го­ди­ло пре при­ва­ти­за­ци­је НИС-а. Би­ло је ве­о­ма хлад­но, Рус је бр­зо об­и­шао ком­плекс, уз­вик­нуо са­рад­ни­ци­ма: „По­шли” и вра­тио се у ле­те­ли­цу – ка­же Ра­до­са­вље­вић.                                                     .

 ------------------------------------

Чу­ђе­ње Јо­чи­ћа

Пре­ма ње­го­вом се­ћа­њу, по­сле 5. ок­то­бра су до­ла­зи­ла са­мо дво­ји­ца ми­ни­ста­ра: бив­ши шеф по­ли­ци­је Дра­ган Јо­чић, ко­ји је ра­до ло­вио у овим кра­је­ви­ма, и Ве­ли­мир Илић. Ра­до­са­вље­вић се се­ћа из­ра­за чу­ђе­ња Дра­га­на Јо­чи­ћа: „Бо­же, шта је ово? Ве­ља ми је ре­као да ов­де има са­мо не­ка ку­ћи­ца”.