Државо, помажи

Недавно смо чули да неки за излазак из кризе у Србији нуде ни мање ни више него 40 сценарија. Великих економских и макроекономских теорија има мање од прстију две руке, а у једном ужем смислу само три – кејнзијанска, монетаристичка и новокласичарска. Прва примат даје производњи, запошљавању, инвестицијама, једном речју реалном сектору; друга монетарном сектору, стабилности цена, ниској инфлацији и стабилном девизном курсу; трећа указује на значај рационалних очекивања, важност репутације и кредибилитета свих макроекономских играча, установљавање поверења и важност институција.

Заиста је невероватно како смо од времена Велике економске кризе 2008, у први мах оцењене као финансијске, пролазне и краткотрајне, неосетно од стране истих оних тумача који транзицију у Србији од почетка деведесетих тумаче искључиво у светлу монетаризима, прешли на кејнзијански сценарио и садашње наглашавање значаја масовне тражње грађана, запошљавања, оживљавања производње, инвестирања.

Као да је сада на сцени општенародни покрет „Државо помажи”: то кажу новокомпоновани тајкуни, капиталисти свих величина који немирно спавају јер су преинвестирали капитал и удували сувише ваздуха у некад омиљене финансијске мехурове; то раде и неки синдикални лидери који ноћу склапају пактове са послодавцима иако о томе не питају милионско синдикално чланство; то предлажу државни функционери који, пред лобистичким притисцима, задужују пореске обвезнике предлажући субвенционисање, пореске олакшице приватносопственичким предузетницима који су имовину стекли не пре неколико векова него колико јуче на различите начине.

„Нису се љутили када су трпали паре у џепове, сада нека погледају у џеп и изваде паре”; ово није изјавио неки левичарски демонстрант, него главни уредник лондонског „Економиста”.

И тако долазимо до треће теорије у коју треба веровати – институције, владавина права, репутација, кредибилитет, у макроекономској игри која се понавља, и чији играчи једни другима треба да верују, а не да институције претварају у своје играчке.

Тада ће игра бити јасна и по правилима: синдикати ће представљати рад и бранити његове интересе, асоцијације послодаваца браниће предузетнике и послодавце, а држава ће обезбеђивати стабилност економског, правног и политичког поретка. Нема осигураног економског напретка, не постоји један фактор економског напредовања, могући су успони и падови, различити економски и политички исходи, доказује један од водећих макроекономиста данашњице Дарон Ачемоглу.

Како то да у приватно предузетничкој привреди која почива на приватној својини општи слоган буде „Државо помажи”: тржиште као и политички процес не подразумева осигурани исход, могући су профити и губици, као и политичке победе и порази. Стечај и банкрот су нешто што је саставни део економског живота, то знају и лидери слободно конкурентског модела који су изгледа приватизацију доживљавали као једносмерну улицу осигураног успеха. Тражили су да се држава повлачи из јавног сектора, да сужава своју регулаторну улогу, па би им и сада требало удовољити и препустити их тржишним снагама. Не може се играти са два шпила карата – тржиште за сопствене добитке, а државна интервенција за губитке.

Ако двема државама прети банкрот, како институционално од тога обезбедити приватне капиталисте и то на рачун пореских обвезника. Ако је другачије, зашто међународни добротвори и филантропи свих врста Грчку, а сутра Португалију и ко зна још коју државу, не поштеде потреса и дају довољно десетина милијарди евра на поклон.

Ствари стоје другачије ако у размишљање укључимо провидну лобистичку економску реторику хокус-покус економије, медијске и свакојаке друге пропаганде да се субвенционишу они производи и услуге чији су понуђачи увозници, они који су у проблемима.

Ако је бивши гувернер америчког свемоћног ФЕДА Алан Гринспан изјавио да је имао грешку у сувом економском мишљењу, не би капа спала ни некима овде када би то признали уместо да пресвлаче своје економско одело.

Велике западне економије преузеле су у државни портфељ посрнуле банке, па предлажем да уместо да немирно спавају и траже помоћ државе наши домаћи херојски предузетници лише себе бриге и врате фабрике, земљу и све оно што им чини главобољу, уместо да преко државе у дугове уваљују пореске обвезнике.

професор Економскогфакултета БУ