Медији и закон

Ако ништа друго, из бурне и прилично страсне расправе о судбини улагања немачке медијске групације ВАЦ у Србији јавности је дефинитивно постало јасно ко је већински власник једног важног српског листа, „Вечерњих новости”. Сви сада знају да више од половине акција има овдашњи бизнисмен Милан Беко преко фирми које је основао у Бечу како би реализовао цео посао.

Овај детаљ није важан због дилема око тога да ли домаћи бизнисмени треба у Србију да улажу преко фирми или фондова које оснивају у иностранству. Улагања преко фондова регистрованих ван Србије нису незаконита, а у пословном свету треба да важи правило да сте исправни све док се у пословању држите закона.

Али, питање је да ли је конкретно улагање незаконито. Јер, закони који регулишу медијску сцену у Србији забрањују иностраним компанијама да буду већински власници домаћих медија. Беко јесте „наш човек”, али Беч у коме су регистровани већински власници акција „Вечерњих новости” није српски град. Отуда би, ваљда, и цело улагање требало да се третира као инострано.

Друга, не мање важна аномалија везана за причу о судбини ВАЦ-ових послова у Србији је одредба из Закона о информисању која држави дозвољава да буде оснивач само једне новинске агенције, а не власник других медија. Законодавац је тиме желео да ограничи утицај државе на медије. Одредба о којој је реч на снази је од 2003. године, али никада није примењена.

Држава је, наиме, и након пада режима Слободана Милошевића остала власник половине акција „Политике” (другу половину контролише ВАЦ) и има значајан удео у новосадском „Дневнику” и већ поменутим „Вечерњим новостима”. Ако се ВАЦ заиста повуче из послова у Србији, удео државе и медијима се вероватно неће смањивати него ће се, макар привремено, док се не нађу други инвеститори, повећавати.

Кључно питање није да ли држава заиста треба да има удео у медијима и да ли странцима треба ограничити улагање тако да не могу да контролишу више од 50 одсто неког медија у Србији. Кључно питање је, заправо, зашто држава не мења законе ако сматра да нису примерени пракси и зашто нема моћи да обезбеди њихово спровођење, ако сматра да су добри. Зашто се у српском друштву тако дубоко укоренила пракса да се примена закона напросто прилагођава тренутним политичким, економским или неким другим потребама?

У конкретном случају, држава напросто игнорише одредбу која јој забрањује власништво у медијима и толерише маневре страних инвеститора који већинску контролу обезбеђују уз помоћ посредника. Крајње је време да видимо која су решења добра а која нису, да их преточимо у закон и да заиста кажњавамо оне који не поштују закон. Док се то не деси, све ће зависити од неформалних нагодби које се постижу далеко од очију јавности и далеко изван домашаја закона.