Корумпирај па владај

Ова сезона донела је глумици Владици Милосављевић две премијере. Позоришне представе „Игра у тами” Ђорђа Милосављевића, у режији Југа Радивојевића, и филма „Flash back” Душана Премовића, у режији Александра Јанковића, приказаног на Фесту. Са Владицом Милосављевић разговарали смо о томе колико је глума клизав терен, ,како гледа на културна превирања, како се борити...

– Ако не рачунам школске филмове за ФДУ и ТВ филмове, ето филма на 35-ици после 15 година. Можда га не буде ни у наредних 15 година,  што је мања штета него за претходних петнаест. Фестивалска публика на вечерњој пројекцији у дворани Културног центра Београда реаговала је на филм изузетно позитивно.

Пројекција на платну ме је уверила да желим да радим баш такве филмове. Уметност треба да провоцира, раскринкава и буни се – каже Владица Милосављевић и додаје:

– Што се тиче „Игре у тами”, на Вечерњој сцени позоришта „Бошко Буха”, ето једне представе која је узбудљива, сала је пуна, али нема ниједне писане критике и није  отишла  на Стеријино позорје. Сада се испоставља да је наводно неисплатива јер има само 120 места, што диктира наша сценографија коју сматрам најквалитетнијом подршком овој представи.

Говорећи о актуелном стању у српској култури, Владица Милосављевић каже:

– То да култура представља једну земљу спада у прошле идеологије и временом задовољићемо формалност постојања културе и трудићемо се да постанемо што комерцијалнији. Па нећемо ваљда да правимо представе које би биле некакав подсетник у материјалној форми на духовне вредности. Сада смо као банана република, нема ни тешке ни лаке индустрије. Привреда ? Шта то беше? Од 2001. до сада остало је без посла више од пола милиона људи. Можда је срамота да постоји та такозвана надградња. Нека је што више замени телевизија. Ни ту, додуше, више нема пара за културни и образовни програм али остаће најважније: информативни програм, серије, просветљујући ријалити и перфектан возни парк.

Уметност, додаје Владица Милосављевић, нека остане у траговима, кроз репризе које ионако не морају да се плате „глупим” ауторима и извођачима, а, руку на срце, и цензура лакше функционише. Боље производити филмске фестивале него филмове. Што би подржали сопствене потврђене играчке трупе? Боље дати паре за плесне фестивале. А и ти музеји? Превазиђено! Шта ће нам? Моја деца одрастоше а не видеше два највећа музеја у главном граду. И шта им фали? Чему више давати новац за Битеф који нам је ширио видике? Сада имамо визе и похрлићемо у иностранство да видимо нове тенденције. Боље отворити фестивал у Смедереву и уједно промовисати странку, а и наши другари да и ту мало раде а не стално на истим местима.

– И ја сам се, ето, нашла на новом месту, у „Игри у тами”. У мрачној представи која се бави људима за које не желимо да знамо да постоје. Али, бело робље је реалност. Као и остало робље! „Све боје Бенетона” присутне су у разним варијантама уцена и неуслова у којима радимо и живимо.

 „Flash back”, мали ауторски филм – такође мрачан. Има ли ишта мрачније од прича у којима страдају наша деца? Има. Стварност у којој се то догађа.Уз спознају да је све илузија и да смо само путници пролазници стварност је стварна и стварно је дуготрајно мрачна, изнад свих очекивања. Тачан је Којин стих: „Не могу да поверујем чему сада присуствујем”. Али, све је легално. И да је транзиција испала „пљачка нама материна” и да је дошао капитализам, али не и демократија (што је уосталом контраиндиковано), и одебљали ђоновани обрашчићи на све стране, плус хипокризија у порасту. После тираније једне странке, дођосмо до хипертираније више супералавих паразитских странака, њихових симпатизера и осталих утаљених у ланац корупције, такозваних стручњака који самим тим морају бити на водећим местима, подвлачи глумица и без зазора наставља да коментарише актуелну стварност: „Не мора само – завади па владај. Још боље, корумпирај па владај. Па неће ваљда наш социјални статус имати везе са нашом креативношћу или стручношћу у било којој области. Не очекујемо ваљда истинско функционисање еснафских синдиката и подршку и олакшице студентима. Боље пустити зеленашке банке да преплаве градове и помогну осиромашеном народу. „Уђеш-изађеш, готово”. Кладионице и играонице у којима незапослени и омладина могу заборавити свој јад а и донети профит. Неће ваљда да се одмарају и играју у парковима и по зеленим површинама кад и њих можемо претворити у нешто профитабилно. Профит-Тренд, светско а наше. Као да смо у некој оболелој причи и чекамо да прође. Народ држи воду док мајстори оду.

-----------------------------------------------

Мозак репује под присилом

Владицу Милосављевић питали смо како се бори и опстаје у овим мутним временима?

– Како се борити је одлично питање. Кад порастемо и ми ћемо бити Грци. Својим дечацима сам причала да је највећи ратник онај ко се бори са самим собом, као Супермен 2, а њихове туче каналисала сам у јавне борбе и турнире на нашем брачном кревету, све са мегафоном од исечене пластичне флаше за судију. Збиља, све је више позориште од позоришта. Ако немамо своју унутарњу илегалу као циљану дистанцу и уточиште од свега око нас па и нас самих… Потресе ме неправда. Ајде, исплачем се, али није крај, мозак сам присилно креће да репује. Разни „хитови” су се изређали: „Апотеке Јосиф Панчић”, „Хангар Ушће”, „Прећи мост”, „Отпуштање Магија из Бухе”, „Осмех свих политичара света”, „Зрењанинске фабрике”, „Платани”… Са „Пплатана” ме је скинуо Басара својом колумном „О платанима и планктонима”. Увек се можемо бар бранити књигама. Нема часнијег бежања ни сигурнијег љубавника и учитеља. Окрепљује душу и шири свест.Уживам у радију. „Дизање” на Б92 пружало вам је осећај јутарње кафе уз ћаскање са финим светом. Трећи програм Радио Београда сматрам својом вечерњом школом, а „Атлантис” недељом на Другом програму чекам са највећим узбуђењем. Разоткривање механизама манипулације и пропаганде, ревизија историје, еколошка свест и сличне ургентне теме. Знање је слобода, а ове цивилизације и нема без експлоатације. Планета Земља и њени становници заслужују боље, иако је зли шериф одавно победио Робина Худа.