Београдске године убијања

Прошло је 15 година од првог убиства у Београду извршеног аутоматским оружјем из заседе, која ће неко од маштовитих новинара касније прозвати "сачекушама". Тог 3. августа 1991. године у Улици Милана Распоповића на Вождовцу убијен је Бранислав Матић Бели. Извршиоци су користили аутоматске пушке и носили су маскирне униформе, било је то време почетка крвавог распада Југославије који је трајно променио и овдашње подземље. Бели је био у сумњивим пословима, али је био и финансијер Српске гарде и СПО, тада најјаче опозиционе снаге чији ће се представници крајем те несрећне деценије наћи на нишану сличних ескадрона смрти. Убиство Матића, прво у црној серији која сеже до данас, није расветљено.

Ликвидације у подземљу су се низале почетком деведесетих година, када су убијени Александар Кнежевић Кнеле, Радојица Никчевић, Жорж Станковић, Горан Вуковић... Сви злочини изведени су препознатљивим "рукописом", извршиоци ниједног убиства нису откривени све до егзекуције Горана Марјановића званог Гокси Бомбаш, извршене 18. маја 1995. године у једном кафићу на Звездари.

Више не терете Јоцу Амстердама

Због масакра у локалу, када је убијена и једна девојка док је више особа рањено, ухапшени су бивши полицајци Бојан Милосављевић и Миодраг Продановић. Пронађен је и "хеклер" којим је пуцано, осуђени су на по 20 година затвора (касније је казна смањена на по 15 година). Током суђења чуло се да је убиство Гоксија Бомбаша наручио тада мало познати Сретен Јоцић звани Јоца Амстердам, за шта им је обећао по 25.000 немачких марака чиме је први пут расветљена позадина једне "сачекуше". Јоцић је неколико година касније ухапшен у Бугарској и изручен Холандији, одакле је после одслужене казне пребачен у Србију. Данас на слободи чека суђење за убиство Марјановића, неки сведоци су променили исказ а доследан својим речима остао је само Зоран Ђорђевић који терети Јоцу Амстердама за прву процесуирану "сачекушу".

Тих година у уличном рату на београдским улицама све чешће гину и полицајци. Жељко Максимовић Мака, тада припадник паравојних формација, усред града убија полицајца који му је пришао са пиштољем у руци, са намером да га легитимише. Суд је проценио да је реч о нужној самоодбрани, а за Маку ће се тек чути 2002. године када је његова група оптужена за ликвидацију полицијског генерала Бошка Бухе. И данас је у бекству, као и чланови његове групе којима је пресуда поништена и цео случај враћен на поновно суђење, с тим што сада нема ко да седи на оптуженичкој клупи.

Ликвидације полицајаца

Први инспектор убијен у класичној "сачекуши" је Драган Радишић, ликвидиран 1. фебруара 1996. године испред своје зграде на Карабурми. Три године касније убијени су његови некадашњи шефови Милорад Влаховић Влаја и Драган Симић Симке. У овој серији тешких злочина, за МУП Србије посебно је поражавајућа чињеница да нису откривене убице колега.

Тих година извршен је низ ликвидација које је тешко побројати. Убијени су Раде Ћалдовић Ћента, Милан Рогановић Рого, Јусуф Булић Јуса, Бојан Петровић док је Војислав Раичевић звани Воја Американац, коме се приписују неке "сачекуше", нестао и претпоставља се да је мртав. Најпознатија ликвидација је свакако убиство Жељка Ражнатовића Аркана 15. јануара 2000. године.

Црна серија настављена је и после демократских промена у Србији. Тада се појавио фантомски "ауди смрти", из кога је смрт сејана "калашњиковима". Тек током акције "Сабља", покренутој после атентата на Ђинђића, за већину тих злочина оптужени су припадници "земунског клана" на челу са Милорадом Улемеком Легијом, који се терете за убиство Бранислава Лаиновића Дугог, Зорана Ускоковића Сколета, Средоја Шљукића Шљуке, Јована Гузијана Цунера... Суђење је у току, ако буде завршено осуђујућим пресудама биће то, први пут после убиства Гоксија Бомбаша 1995. године, да је нека "сачекуша" добила судски епилог.

Као што су се наставиле после историјских промена 5. октобра 2000. године, ликвидације су после извесног затишја настављене и након акције "Сабља".

Тако је 26. марта 2004. године на Теразијама убијен Бранко Булатовић, генерални секретар Фудбалског савеза СЦГ. Месец и по дана раније, у кафићу удаљеном неколико стотина метара даље, убијен је Далибор Матеовић, брат Звонка Матеовића, кључног сведока Арканове ликвидације. Бранко Јефтовић Јорга, који је био у "Интерконтиненталу" у време тог злочина, ликвидиран је 30. октобра 2004. године. Бивши шеф лозничке полиције Војислав Јекић, такође сведок у том процесу који није окончан правоснажном пресудом, убијен је 16. фебруара ове године у Земуну. Петнаест година после прве "сачекуше" – ликвидације Бранислава Матића Белог, као да неки нови ескадрони смрти и даље вребају своје жртве.

--------------------------------------------------------------------------

Злочин и политика

Први представник извршне власти Милошевићеве Србије који је убијен био је генерал полиције Радован Стојичић Баџа, у то време вршилац дужности министра унутрашњих послова, ликвидиран 11. априла 1997. године. У јесен те године, 24. октобра, убијен је Зоран Тодоровић Кундак, генерални секретар свемоћног ЈУЛ-а. Уз Владана Ковачевића Трефа, убијеног почетком исте године, био је то трећи ликвидирани блиски пријатељ владајућег пара Милошевић – Марковић.

Од рата 1999. године, приметна је политичка позадина убистава. Током бомбардовања убијен је новинар Славко Ћурувија. У октобру је покушано убиство Вука Драшковића на Ибарској магистрали, при чему су погинула четири истакнута члана СПО. Покушај атентата на лидера ове партије поновљен је у Будви у јуну следеће године док је у августу, пред сам крах Милошевићевог режима, отет и убијен Иван Стамболић. Убиство Ћурувије је и данас мистерија, док су се због покушаја убистава Драшковића и убиства Стамболића пред судом нашли припадници ЈСО на челу са командантом Милорадом Улемеком Легијом, формације чији су чланови извели и атентат на премијера Зорана Ђинђића.

Атентат на министра одбране Павла Булатовића, извршен у фебруару 2000. године, није расветљен као ни убиство директора Јата Жике Петровића извршено крајем априла те године.