Гасни притисак на Лукашенка

Сваког пута када се Минск суочи са тензијама у односима са Москвом, белоруски председник Александар Лукашенко почне да се позива на духовну везу два народа, историју, заједничке словенске корене и пријатељство Руса и Белоруса. Међутим, сентименталностима и митским емоцијама нема места у међународној политици, а очигледно понајмање кад је у питању економска и геостратешка политика званичне Москве.

Актуелна гасна криза између Русија и Белорусије је, према свему судећи, доказ да Лукашенко не може да рачуна да ће аргументом „Белорусија брани границу Русије ка Европи” успети да у Москви издејствује финансијске повољности за своју земљу. Руски „Гаспром” не одустаје од тога да наплати дуг од 192 милиона долара који Белорусија има због тога што није плаћала испоручени гас по новој већ прошлогодишњој цени. Руски енергетски гигант је јуче потврдио да је Минск платио испоручени гас за мај по уговореној цени од 184 долара за 1.000 кубних метара, али је указао да је обавезан да без одлагања исплати и накупљени дуг за претходна четири месеца по уговореним ценама.

Смањење испоруке гаса Белорусији је настављено тако да ова држава од јуче из Русије добија само 40 одсто предвиђене количине плавог енергента. Упркос томе што је Лукашенко прекјуче рекао да ће Белорусија обуставити транзит гаса у Европу, европски потрошачи и даље добијају договорене количине гаса.

Узимајући у обзир то да белоруски дуг није превелики, међународни аналитичари су сагласни да је руско обустављање испоруке гаса Белорусима заправо последица тога што Лукашенко није пристао да уђе у царинску унију са Русијом и Казахстаном, која ступа на снагу 1. јула ове године.

Према речима немачког политиколога Александра Рара, Русија сада притиска Белорусију како би се Минск једном и заувек определио у погледу царинске уније.

„Идеја реинтеграције на постсовјетском простору није умрла, напротив, сада поново оживљава. Украјина почиње да симпатише поновну интеграцију, а Белорусија, која је у последњих 20 година била поуздани партнер Русије поводом реинтеграције, одједном почиње да поставља услове и да од Русије извлачи одређене привилегије за себе”, рекао је Рар и додао да не разуме шта жели Минск да извуче из настале ситуације, јер „ако постоји таква зависност од Русије, тада треба тражити, као што тражи Европа, друге изворе финансирања развоја, алтернативни пут интеграције”.

Белорусија је одбила да потпише трилатерални уговор о царинској унији будући да се у уговору она не ослобађа обавезе да плаћа царину на нафту и нафтне деривате из Русије. Лукашенко је рекао да је он спреман да Белорусију уведе у царинску унију чим она не буде морала да плаћа царинске намете на нафту као што то не мора друга чланица уније – Казахстан. Иначе, један од виталних прихода Минска стиже од прераде руске сирове нафте у белоруским рафинеријама која се потом извози.

Минск, према свему судећи, нема много избора до да уђе у царинску унију и прихвати сва правила руске игре или да настави са продајом своје гасне структуре руском „Гаспрому” и тиме још више себе веже за Москву. Трећа могућност – да се окрене за помоћ Европској унији и САД – све је мања будући да се њен имиџ све више погоршава, а доказ за то је да је 9. јуна Вашингтон за годину дана продужио санкције којима је у САД блокирана имовина белоруских функционера због кршења људских права у овој земљи. Није много одржива ни могућност да се Минск окрене Венецуели, кад је у питању снабдевање нафтом, или Кини кад су у питању евентуални кредити.

Прошле године у интервјуу за руски лист „Зафтра”, Лукашенко је на посредан начин признао да у својој политици према Русији користи такозвани „израелски модел”.

„Американци финансирају Израел и дају им кредите колико год (Израелци) могу да потроше, а после им отпишу дугове. Они (Американци) у потпуности финансирају израелску одбрану. Хајмо да, не буквално али концепцијски, користимо њихов модел. На крају крајева, ми смо више за вас него Израел за Америку. Ми смо део ваше одбране, део ваше безбедности”, рекао је Лукашенко за руски лист.

Међутим, према свему судећи, Лукашенко није успео да у Москви излобира примену оваквог „израелског модела”.

Ненад Радичевић