ТАКО ТО РАДЕ БУГАРИ

Бугарска је недавно, у складу с плановима о трансформацији оружаних снага до 2015. године укинула Команду оперативних снага, Команду за специјалне операције, Источну и Западну команду копнених снага, као и Тактичку авијацијску команду и Команду ваздушне одбране, и све копнене и ваздухопловне јединице директно подредила главном штабу. Нови начелник Генералштаба бугарске војске, генерал Златан Стојков, изјавио је да се Софија неће ослањати на НАТО захтеве даљег редуковања бројног стања војске са 45.000 на 19.500 припадника, односно да Бугарска неће ићи испод броја од 45.000 војника.

Бугарска је чланица НАТО, у Бугарској Американци имају две војне базе и користе један војни полигон. Бугарски војни авиони чувају ваздушни простор Албаније и Македоније, о чему су потписани и међудржавни споразуми. Софија унутар и изван својих граница, дакле, нема безбедносних изазова, па ипак Бугарска је још прошле године потписала са руском компанијом РСК МИГ уговор вредан 48 милиона америчких долара о сервисирању 16 авиона типа миг-29. Истовремено са компанијом "Аеро Водокходи" потписан је уговор о сервисирању 12 авиона Л-39 за обуку. Министарство одбране у Софији затражило је од компаније "Локид Мартин" податке о цени и условима испоруке америчких авиона Ф-16, то исто је затражено још 2005. године од Швеђана за авион ЈАС-39 и компаније "Боинг" за амерички апарат ФА-18ЕФ. У игри је и француски авион "рафал".

"Боинг" је Бугарима у марту 2006. понудио 16 авиона ФА-18ЕФ по цени од 54 милиона долара по авиону, а у ту цену улази и 12 летелица Ф-5ЕФ које су коришћене за обуку. Као алтернатива понуђено је и 12 половних ФА-18ЕФ и 12 Ф-5ЕФ. Бугарска влада је затражила да инвестиције у почетне програме буду бар 80 одсто вредности од будућег уговора за који се очекује да кошта између једне и 1,4 милијарде долара.

Бугарска је још 2005. године склопила уговор о куповини 12 нових хеликоптера АС-532 "кугар" и шест нових хеликоптера АС-556 "пантер" што је део њене обавезе после уласка у НАТО. Крајем 2005. Софија је потписала и уговор са компанијом "Елбит", вредан 70 милиона долара, око модернизације 12 хеликоптера "ми-24" и шест хеликоптера "ми-17" на стандарде НАТО-а. Скупи војни пројекти захтевају и ауторитативне лидере који могу да се за њих и изборе...

Бугарска има око осам милиона становника и војни буџет од око 650 милиона долара.

Приближан број становника и војни буџет има и Србија, али са скоро двоструко мањим бројем припадника оружаних снага. Наравно, безбедносни изазови Бугарске и Србије не могу се ни поредити. Наиме, Софија је успешно валоризовала чланство у НАТО-у, који је у међувремену заборавио на грађане Бугарске, иначе муслиманске вероисповести, који су у претходном социјалистичком систему морали у масовни егзодус у Турску. Србија, и поред свих потписаних војних споразума са САД, те споразуме на стратешком политичком плану није "наплатила". Барем не када је реч о Космету.

Да ли је то стратегијски дилетантизам политике, или, заправо, недостатак стратегијске воље гуши потенцијале Србије. Наиме, Србија и поред јачања привреде није успела да на простору бивше СФРЈ, о Балкану да и не говоримо, оствари неку видљиву стратешку предност, па ни лидерску позицију. Одсуство самопоуздања у политичком и војном систему, оклевање у доношењу стратешких одлука, непостојање институционалног оквира за спровођење стратешких циљева, све то доприноси свеукупној стратешкој недоследности. И све то гуши потенцијале државе на почетку 21. века. И поред одређених иницијатива, плашљивост у геостратешком сценарију, који се на Балкану брзо мења, доводи нас у стање одређене пасивности. Други око нас не чекају и знају како брзо да попуне тај војностратешки вакуум.