Кад се памет помути

Вест да је познати немачки писац Гинтер Грас признао да је био "есесовац" брзином муње обишла је Земљину куглу, углавном шокирала светску јавност и мало кога оставила равнодушним. Нобеловцу Гинтеру Грасу, некадашњој "савести послератне Немачке", пробудила се сопствена савест и сурову истину је, како је рекао, морао да изнесе на видело.

Мало је неопредељених када је "случај Грас" у питању. С једне стране, већина је згранута чињеницом да је некадашњи морализатор и отац-критичар нације, заправо, давао легитимитет ономе што је целог живота најоштрије осуђивао. На другој страни стоје они који су још у стању да раздвоје писца од приватног "човека", не занимајући се ни за каква политичка пишчева уверења већ уживајући у литератури као таквој. Они поручују: "Не читам ’писца’, читам дело!".

У историји књижевности многобројни су примери истакнутих књижевника који су подржавали или оспоравали државно уређење у којем у живели. Поједини писци, учесници у најгорој нацистичкој идеологији, постхумно су правдани јер су наводно били душевно оболели, ментално ослабљени и одједном постали неспособни за разумно просуђивање. Памет се помутила а савест, волшебно, пробудила...

Иако готово да нема писца који није био одређен према систему у којем је живео (па макар према њему био и равнодушан), подстакнути причом о Гинтеру Грасу, потражили смо овом приликом грађу која сведочи о појединим, најпознатијим примерима политичких уверења познатих писаца.

Норвешки писац Кнут Хамсун (1859–1952) подржавао је Немачку за време Првог и Другог светског рата истом снагом којом је опонирао британском империјализму и совјетској унији. Упркос огромној популарности у Норвешкој и целом свету, његова репутација временом је опадала због подршке нацистима и влади Видкуна Квислинга. После смрти Адолфа Хитлера, Хамсун је писао комеморативне текстове у водећем норвешком листу "Afterposten", описујући најпознатијег злочинца као "борца за човечанство". Од априла 1940. до маја 1945. Хамсун је објављивао чланке подршке окупаторским силама и Квислинговој партији. Његове симпатије су тим пре биле проблематичне јер су долазиле из земље која је била под окупацијом. Емигрирао је у два маха у САД и скоро искључиво негативне утиске објавио у књизи "Духовни живот модерне Америке".

У својој последњој књизи "По стазама зараслим у траву" покушао је да правда своје држање за време окупације. После рата, неколико месеци је провео у психијатријској болници а лекари су установили да има "перманентно смањење менталних способности". И са тих становишта оптужбе су опадале.

Није тешко разумети зашто је овај германофил био највећа главобоља за норвешке грађане. После Ибзена, увео је Норвешку на велика врата светске књижевности, и одједном се појавила нерешива дилема како дојучерашњи понос нације спасавати од срамоте и велеиздаје. Ауторитети су се сложили да је болест узела маха и да због тога не треба тражити одговорност за његове поступке...

Луј Фердинанд Селин (1894–1961), француски писац и лекар, значајан је у књижевности јер је раскинуо са дотадашњом литерарном традицијом и уносио у књижевност речник сленга и жаргонски говор, био је екстремни антисемита пре, и за време Другог светског рата. Контроверзна личност француске културе и аутор "Путовања накрај ноћи", у јавности је био идентификован са наци-окупацијом. Иако се бекством из Немачке са колаборационистичком владом маршала Петена из Вишија ослободио јавне осуде, у Француској је осуђен, потом амнестиран, и враћа јој се 1951.

Како су се ови антисемитски моменти рефлектовали на перцепцију Селинових дела? Значај и иновативност француског контроверза није могла да заслепи читаоце и спере љагу са образа умрљаног антисемитским симпатијама. Па ипак, иако су песимизам, анксиозност и инерција провејавали кроз његово дело, проза називана нарацијом издаје и истраживања, критика (за човека који је рекао да су му једину топлину у животу пружиле две љубави: његова жена и мачка) бележи да је његова снага била у способности да дискредитује свет, а да при томе не изгуби осећај за хуманост! Није незанимљива теза.

Писац Томас Ман припадао је умереној левици и водио огорчену борбу против нацизма, залажући се за споразум са СССР. Емигрирао је у Швајцарску. Томас и његов старији брат Хајнрих Ман били су истакнути новелисти у Немачкој пре Првог светског рата. Иако су имали много тога заједничког, филозофски и политички су се потпуно разилазили у својој визији Немачке за време Првог светског рата. Томас је био конзервативни националиста, Хајнрих отворени критичар немачког романтичарског национализма. Рат је потпирио братско ривалство и кулминирао њиховим горким и заједљивим писмима, раскринкавајући Немачку тога доба и износећи безброј фасцинантних детаља из њиховог приватног и књижевног живота.

Томас је израстао у интернационалну звезду космополитског духа, за разлику од брата који је падао у заборав. Писма два брата јасно су осветлила где су границе њиховог опречног мишљења и шта уопште значе границе. Потцртан однос братске љубави и мржње одређује ову преписку, и писма браће Ман убрзо постају незаобилазни читалачки стандард, и изузетно важан документ немачке културе и политике 20. века.

Амерички писац и критичар Езра Паунд био је уверени фашиста, одушевљени подржавалац Мусолинија и заклети присталица антисемитизма. Италијани су покушали да искористе Паундове америчке контакте, па је у Америци на италијанском радију говорио о значајним питањима културе, дотичући повремено и политичке теме. Имао је значајну улогу у културним и пропагандним активностима у новоформираној Мусолинијевој "држави". Био је оптужен за велеиздају, али је избегао и суђење и сваку врсту одговорности због душевне оболелости. Амнезија је учинила своје…

(Сутра: Заробљени ум)