Фудбализација живота

И нај­бла­же­ни­ји сно­ви мо­гу да се оства­ре на ко­шма­ран на­чин. Об­и­сти­нио нам се сан да бу­де­мо у „ви­со­ком дру­штву”, са Ита­ли­јом и Фран­цу­ском као шам­пи­о­ном и ви­це­шам­пи­о­ном фуд­бал­ског све­та, али та­ко што смо, као и они, ели­ми­ни­са­ни већ у пр­вој рун­ди мун­ди­ја­ла. Ето та­ко – у по­зна­том сти­лу – на­о­па­ко…

Опет сам се, тим по­во­дом, при­се­тио из­ре­ке Ви­ла Ду­ран­та ко­ји је у фи­ло­зоф­ском де­лу „Ум ца­ру­је” за­бе­ле­жио да „ни­шта не де­лу­је вас­пит­ни­је не­го кад се чо­век из­не­на­да за­чу­ди”. То нам се упра­во до­го­ди­ло: из­не­на­да нас је за­чу­ди­ло што се и кад нас је суд­би­на спо­ји­ла са ели­том ис­по­ста­ви­ло да смо и да­ље ме­ђу гу­бит­ни­ци­ма. Шта ће, при том, де­ло­ва­ти вас­пит­но? Мо­жда по­у­ка: да је за успех по­треб­но на те­ре­ну до­ка­за­ти да су мно­ги од те­бе сла­би­ји (Га­на, Аустра­ли­ја), а не да по­бе­дом над јед­ним ја­чим (Не­мач­ка) од се­бе, уми­слиш да ти оста­ли (ме­ђу ко­ји­ма и „сло­бод­но су­диј­ско уве­ре­ње”) ни­су до­ра­сли.

На мун­ди­ја­лу смо, ујед­но, бр­же не­го у ствар­но­сти по­ста­ли део ЕУ. Укло­пи­ли смо се у њен нео­че­ки­ва­но лош би­ланс над­ме­та­ња по гру­па­ма.

Пре­по­ли­ти­зо­ва­но? Мо­жда. Али, ко­мен­та­тор то­рин­ске „Стам­пе”, чи­ји је вла­сник бли­ски нам „Фи­јат”, кон­ста­ту­је: „Фуд­бал по­вре­ме­но од­ра­жа­ва ре­ал­ност; европ­ски ти­мо­ви де­ло­ва­ли су упла­ше­но, кон­фу­зно и нео­д­луч­но баш као вла­де њи­хо­вих зе­ма­ља.”

Та­ко да је, до­да­је, „оспо­ре­на до­ми­на­ци­ја Ста­рог кон­ти­нен­та”. Слич­но као по­о­дав­но у дру­гим обла­сти­ма, с тим што на мун­ди­ја­лу још ства­ри мо­гу да се „под­врг­ну тра­ди­ци­о­нал­ном ре­ду”…

У том по­рет­ку је на стар­ту про­спе­ри­ра­ла „пре­ко свих оче­ки­ва­ња” Ју­жна Аме­ри­ка, из­јед­на­че­на са Евро­пом по бро­ју шам­пи­он­ских ти­ту­ла (9:9). При том се, још јед­ном, ис­по­ста­ви­ла ак­ту­ел­на ве­за из­ме­ђу фуд­бал­ског и оп­штег ста­ња: лон­дон­ски „Фај­нен­шел тајмс” је по­чет­ком овом ме­се­ца об­ја­вио ко­мен­тар у ко­ме ис­ти­че, као и бив­ши уру­гвај­ски пред­сед­ник Ху­лио Ма­ри­ја Сан­ги­не­ти у ма­дрид­ском „Па­и­су”, да је Ју­жна Аме­ри­ка при­лич­но до­бро про­шла у те­ку­ћим гло­бал­ним фи­нан­сиј­ским тум­ба­њи­ма. До­брим де­лом за­хва­љу­ју­ћи ува­жа­ва­њу по­у­ка из не­да­ћа ко­је су јој сво­је­вре­ме­но до­не­ле не­за­хвал­ну ти­ту­лу „кон­ти­нен­та не­пре­ста­не кри­зе”.

Ве­за из­ме­ђу но­жног упра­вља­ња лоп­том и ру­ко­во­ђе­ња дру­штви­ма не ва­жи сву­да. САД, на при­мер, не­ма­ју ве­ће успе­хе у фуд­ба­лу, али су је­ди­на су­пер­си­ла. Ки­на и Ин­ди­ја убр­за­но на­пре­ду­ју на свет­ским еко­ном­ским, али не и на но­го­мет­ним та­бе­ла­ма. Ру­си­ји ви­ше успе­ва да по­вра­ти из­гу­бље­ни реј­тинг на ра­зним ли­ста­ма не­го на фуд­бал­ским.

Ипак, са­да су САД на мун­ди­ја­лу би­ле успе­шни­је чак и од Ен­гле­ске, а Ази­ја­ти (Ја­пан­ци и Ју­жно­ко­реј­ци) и од мно­гих дру­гих (Дан­ска, Ср­би­ја, Сло­ве­ни­ја, Грч­ка) европ­ских так­ма­ца, уз већ по­ме­ну­те „сен­за­ци­о­нал­не кра­хо­ве”.

Афри­ка је стар­то­ва­ла знат­но сла­би­је од ам­би­ци­ја ко­је је ис­ка­зи­ва­ла по­во­дом пр­вог мун­ди­ја­ла на ње­ном тлу. Част јој бра­ни Га­на, за­хва­љу­ју­ћи по­бе­ди, са срп­ским се­лек­то­ром, над Ср­би­јом, што је наш нај­ве­ћи ко­лек­тив­ни не­у­спех и ин­ди­ви­ду­ал­ни успех. У по­сред­ном скла­ду са ов­да­шњим кре­та­њи­ма, дру­ге вр­сте, ко­ја знат­но ви­ше вај­де до­но­се „угра­ђе­ним” по­је­дин­ци­ма не­го не­до­вољ­но из­гра­ђе­ном дру­штву.

У не­до­стат­ку дру­гих опи­пљи­ви­јих ре­зул­та­та „уни­вер­зал­не тран­зи­ци­је” ка из­ла­ску из кри­зе, ли­де­ри се при­кла­ња­ју „нај­ва­жни­јој спо­ред­ној ства­ри на све­ту” као но­вој све­ти­њи. Фран­цу­ски пред­сед­ник Ни­ко­ла Сар­ко­зи је не­у­спех ре­пре­зен­та­ци­је уз­ди­гао на ни­во „при­о­ри­те­та за по­вра­так на­ци­о­нал­ног ауто­ри­те­та”, што је члан вла­да­ју­ће пар­ти­је об­ја­снио као фе­но­мен: „Ни­је нор­мал­но да се шеф др­жа­ве бри­не о фуд­ба­лу, али ни са­да­шња си­ту­а­ци­ја ни­је нор­мал­на, а фуд­бал је део ими­џа на­ше зе­мље, за чи­је је по­пра­вља­ње за­ду­жен пред­сед­ник.”

А Ба­рак Оба­ма је, пре­ма из­ве­шта­ју „Ва­шинг­тон по­ста”, на­шао вре­ме­на да усред сме­не опе­ра­тив­ног вођ­ства рат­них опе­ра­ци­ја у Ав­га­ни­ста­ну че­сти­та про­до­ру зе­мља­ка у ви­ше сфе­ре спор­та, ко­ји прак­ти­ку­је ње­го­ва кћер­ка Ма­ли­ја. Из­ве­шта­ва се и да суд­би­на не­мач­ке вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је за­ви­си од (не)успе­ха ре­пре­зен­та­ци­је.

Ни­су, на­рав­но, сви па­ра­док­си ис­тро­ше­ни на нео­бич­ним, иако ду­го га­је­ним, спо­је­ви­ма фуд­ба­ла и по­ли­ти­ке. Та два сек­то­ра спо­је­на су ве­ли­ким ин­те­ре­си­ма у по­је­ди­нач­ним фи­нан­си­ја­ма и оп­штем ими­џу, као и обр­ну­то. Али слич­на „коп­ча” по­сто­ји и на дру­гим по­љи­ма.

На при­мер: на бер­за­ма, где је пре­ве­ли­ка „игра” ту­ђим нов­цем и соп­стве­ним уобра­зи­ља­ма до­ве­ла до са­да­шње оп­ште кри­зе. Па и до ме­диј­ске кри­зе.

Но­ви­на­ри ко­пи­ра­ју реч­ник по­ли­ти­ча­ра и та­ко се оту­ђу­ју од сво­је пу­бли­ке, ко­ја пре­по­зна­ју­ћи у ме­диј­ским из­ве­шта­ји­ма ре­пли­ку зва­нич­не не­у­бе­дљи­ве ре­то­ри­ке пред­ност све ви­ше да­је свом не­по­сред­ном, та­ко­ђе не­по­у­зда­ном, ко­му­ни­ци­ра­њу, упо­зо­ра­ва ко­мен­та­тор ен­гле­ског „Ин­ди­пен­ден­та”.

Ис­па­да да нас нај­ви­ше оку­пља оно што ће нас нај­ви­ше раз­дво­ји­ти. Јер, док се сви на­да­мо по­бе­да­ма, за­не­ма­ру­је­мо дру­гу стра­ну ме­да­ље: да ће ве­ћи­на, ко­јој ло­гич­ки и по­ли­тич­ки те­жи­мо, би­ти спорт­ски по­ра­же­на. А што би, та­ко­ђе, мо­гло да зна­чи да и по­ра­зи до­при­но­се ши­рем по­ве­зи­ва­њу.