ГАРГАНТУА И ПАНТАГРУЕЛ

Бол у души, то је најкурентнија роба српског политичког кванташа. То осећање и те како може бити произведено новинским текстом, и наплаћено драконским судијским рутинерством. Реформисано српско судство вратило нас је у доба муљевите езоповштине и опасне „пузајуће“ цензуре.

То би могао да буде сажетак излагања на „округлом столу“ НУНС-а прошлог четвртка, где је сачињен актуелни досије о медијима и држави. Повод је комичан само на први поглед, а у ствари је драматичан. Новинар и уредник „Чачанских новина”, Стојан Марковић написао је хумореску под насловом „Посустали мандарин“.

Часни судија је одмах препознао ко би то у Чачку и околини могао да буде мандарин, па још у опадању снаге. У сатиричном тексту метафорични источњачки моћник раби и вијагру, која ваљда негира сваку политичку омнипотенцију.

Основни суд је оценио да мандаринство, вијагра, разне стилске фигуре и парабола о немоћи могу изазвати душевни бол код мандарина који није могао да се не препозна. Па је одрезао казну, која са судским трошковима и затезном каматом износи преко 200.000 динара. Мада је мандарин зацепио на скоро два милиона.

Све то је потврдио и Апелациони суд у Крагујевцу. Тако је Марковић награисао горе од Домановића. Кад је објавио причу „Вођа“, Радоје је слободно пио вино из бокалчета у кафани која се и тада звала „Три шешира“. Сатира и у доба Обреновића а и после преврата беше слободна. А и штампа. Ко не верује нека листа старе новине, или гледа Нушићеве представе. Неки песници јесу допали тамнице, али их је ондашња демократска јавност брзо вадила одатле.

Казне нису плаћали, јер нису имали одакле. Радоје је своје кафанске рачуне намиривао на рецку, или шалама на рачун власти. Ако би се келнер засмејао – било је плаћено.

Данас више ништа није смешно. Оцена о „пузајућој цензури“ је производ модерне српске духовне депресије. Нови закон о информисању се не примењује, јер и није применљив. Али се зато Стаљин у новинарске главе усађује драконским пресудама у уносном парничењу. Судска власт је омиљено чедо коалиционог режима. Небојша Попов је на округлом столу њену улогу дефинисао овако: „Управо она институција (правосуђе) која постоји да би штитила људска права, овде се етаблира као чинилац њиховог ограничавања!“

То се чини донекле деликатно, али углавном уз помоћ феномена који се може одредити као „подлост институција“. Декларативно, сви смо за слободу мишљења и европске стандарде, практично, враћамо се у доба посебног облика цензуре, замало па у блажи облик Вучићеве инквизиције.

Учесници расправе мисле да су извори таквих невоља у домену људских слобода вишеструки. Пре свега, у самој владајућој идеологији, где се свака јавна сумња може отклонити убедљивим средствима. Пошто гола репресија више не може да прође, држава посеже за финансијским девастирањем извора слободне, другачије мисли. Ако новинар, док пише, стално има у глави могући ток судског процеса против себе, уместо текста настаће апологетска сплачина.

То је нови вредносни систем, где су се етаблирали неки новинари, али и неки медији. Из тог амбијента се креира равнодушност према угрожавању основних слобода, које без слободе мисли и нема.

Али, Србија је још далеко од независног судства. Чини се да власт такву погодност и не жели. Због тога пресуде Жељку Бодрожићу, Милошу Васићу, Стојану Марковићу и многима, нису производ судске траљавости или неукости, него део система. Оно јест, неке нове судије немају појма о новинама, а суде новинарима. Не знају шта је јавни став, шта информација, шта увреда, клевета и атак на част и углед.

Некадашњи угледни судија ми је рекао да зна за судије који не читају ништа осим параграфа. Многи, које је одабрала Ната Месаровић, учени су, на Правном, надрипатриотској идеологији, из које произилази страшљива апологија према свим удбашким физиономијама и историји тајних служби. А такви траже заштиту закона од новинара који пишу о временима кад исти мрачњаци нису поштовали ничије законе.

Један тек изабрани судија каже да ће их „појести норме“, да они више не суде него решавају предмете. Човек – то је предмет, шта више од тога хоће? Што више – то боље. Уместо судија добијамо нормирце на траци, поред којих су кадије равнодушни према свима осим у односу на страх од могућности да не буду поново изабрани.

Тако смо коначно забасали у прећутни ауторитаризам, где се апологија обезбеђује делотворним прећуткивањем. Новинари ће све више бити стимулисани да чувају свој опстанак забашуривањем најбољих тема. Иначе ће их сачекати болесне душе обешчашћених, који не туже због тога, него углавном због лакомости. Модерни српски парничари тачно знају шта се из чега може добити. У томе су им судови поуздани савезници, мерећи бол, част и углед на зарђалом кантару, заосталом још из доба Сервантеса и Раблеа.