Буџет за куповину гласова

Сме ли пореска реформа и Закон о фискалној одговорности, као њен најважнији део, да чека крај мандата ове владе, како је пре неки дан искрено наговестила министарка финансија? Сме ли ова влада толико да отеже с овим неодложним послом?

Уколико сви друштвени актери прихвате да ова реформа и закон којим би се држава обавезала да буде одговорна у прикупљању, а нарочито трошењу, пара – што пре буду донети и почну да се примењују, то су мање шансе да земља западне у нове економске невоље са тешким последицама. Ова и претходна година и досадашњи преговори са ММФ-ом недвосмислено су показали да се, чак и у време глобалне кризе, Србија понашала као држава која се и даље држи преткризног слогана „нема се, може се”. Чак је и пословично суздржана министарка финансија била приморана да недавно „процеди кроз зубе” да држава превише троши на субвенције (нереструктурисаним) предузећима и (потрошачки осокољеним) грађанима.

Док је по свету било пара, ми смо годишње трошили пола милијарде долара више од онога што смо као држава зарадили. Изгледа, у најмању руку, неукусно кад поједини политичари – који су док су били на власти доларима и еврима позајмљеним у свету „финансирали” победу на изборима – данас тврде како је држава непристојно задужена. Економисти су једноставним анализама убедљиво показали да је јавна потрошња драматично расла пред изборе и фактички служила партијама на власти да државним парама поткупљују бираче. Сваки пут кад су расписивани избори – дефицит буџета драматично је растао.

И данас, кад је влади остало још две године до избора, држава шаље поруке да ће свима – радницима у неуспешним и нереструктурисаним предузећима, пензионерима, незапосленима, неразвијенима, социјално угроженима, поплављенима, будућим пензионерима, наставницима, сељацима – задовољити апетите и покрити трошкове.

Тако је радила и – Грчка. Сада се јавност те земље суочава са властитом раскалашношћу, социјалистичким гресима и признањем да не постоји држава у којој је влада делила 13. и 14. плату, а женама с навршених 45 година и двоје деце одобравала пензије од 2.500 евра. Кад се отрезнио од лажног сјаја финансираног туђим парама, народ је схватио да у Грчкој није пропао капитализам, него социјализам. Цена популизма је – 330 милијарди евра, толико су претходне грчке власти узеле зајмова по свету да би тим новцима подстицале социјалистичке навике („’леба без мотике”) и тако куповале наклоност бирача на изборима.

Србију неће „заразити” грчке банке. Кад се страхује од преливања грчке кризе, најпре се треба плашити опасности заразе вирусом „грчког” социјализма – да се позајмљеним државним новцем плаћају скоро сви социјални слојеви друштва и практично купује победа на изборима.

Закон о фискалној одговорности, као најважнији део пореске реформе, треба да буде кључни „антибиотик” против лоших навика грађана да се троши незарађено и против рђаве праксе политичара да државним новцем купују изборе.