Budžet za kupovinu glasova

Sme li poreska reforma i Zakon o fiskalnoj odgovornosti, kao njen najvažniji deo, da čeka kraj mandata ove vlade, kako je pre neki dan iskreno nagovestila ministarka finansija? Sme li ova vlada toliko da oteže s ovim neodložnim poslom?

Ukoliko svi društveni akteri prihvate da ova reforma i zakon kojim bi se država obavezala da bude odgovorna u prikupljanju, a naročito trošenju, para – što pre budu doneti i počnu da se primenjuju, to su manje šanse da zemlja zapadne u nove ekonomske nevolje sa teškim posledicama. Ova i prethodna godina i dosadašnji pregovori sa MMF-om nedvosmisleno su pokazali da se, čak i u vreme globalne krize, Srbija ponašala kao država koja se i dalje drži pretkriznog slogana „nema se, može se”. Čak je i poslovično suzdržana ministarka finansija bila primorana da nedavno „procedi kroz zube” da država previše troši na subvencije (nerestrukturisanim) preduzećima i (potrošački osokoljenim) građanima.

Dok je po svetu bilo para, mi smo godišnje trošili pola milijarde dolara više od onoga što smo kao država zaradili. Izgleda, u najmanju ruku, neukusno kad pojedini političari – koji su dok su bili na vlasti dolarima i evrima pozajmljenim u svetu „finansirali” pobedu na izborima – danas tvrde kako je država nepristojno zadužena. Ekonomisti su jednostavnim analizama ubedljivo pokazali da je javna potrošnja dramatično rasla pred izbore i faktički služila partijama na vlasti da državnim parama potkupljuju birače. Svaki put kad su raspisivani izbori – deficit budžeta dramatično je rastao.

I danas, kad je vladi ostalo još dve godine do izbora, država šalje poruke da će svima – radnicima u neuspešnim i nerestrukturisanim preduzećima, penzionerima, nezaposlenima, nerazvijenima, socijalno ugroženima, poplavljenima, budućim penzionerima, nastavnicima, seljacima – zadovoljiti apetite i pokriti troškove.

Tako je radila i – Grčka. Sada se javnost te zemlje suočava sa vlastitom raskalašnošću, socijalističkim gresima i priznanjem da ne postoji država u kojoj je vlada delila 13. i 14. platu, a ženama s navršenih 45 godina i dvoje dece odobravala penzije od 2.500 evra. Kad se otreznio od lažnog sjaja finansiranog tuđim parama, narod je shvatio da u Grčkoj nije propao kapitalizam, nego socijalizam. Cena populizma je – 330 milijardi evra, toliko su prethodne grčke vlasti uzele zajmova po svetu da bi tim novcima podsticale socijalističke navike („’leba bez motike”) i tako kupovale naklonost birača na izborima.

Srbiju neće „zaraziti” grčke banke. Kad se strahuje od prelivanja grčke krize, najpre se treba plašiti opasnosti zaraze virusom „grčkog” socijalizma – da se pozajmljenim državnim novcem plaćaju skoro svi socijalni slojevi društva i praktično kupuje pobeda na izborima.

Zakon o fiskalnoj odgovornosti, kao najvažniji deo poreske reforme, treba da bude ključni „antibiotik” protiv loših navika građana da se troši nezarađeno i protiv rđave prakse političara da državnim novcem kupuju izbore.