Пре свитања песма

Жива легенда јапанске савремене поезије Шунтаро Таникава (1931)  први пут је гост Београда и учесник програма удружења "Здраво да сте" које пружа подршку људима у избеглиштву. Своју поезију представиће вечерас у Културном центру Београда у 19 часова. Поред Таникаве, у програму под називом "Пре свитања, дошла је песма" учествоваће и Кајоко Јамасаки, доцент на Катедри за јапански језик и књижевност Филолошког факултета у Београду, и Јоцумото Јасухиро, један од најпознатијих јапанских песника нове генерације, који живи у Минхену и који је већ учествовао у програму удружења "Здраво да сте". 

Иначе, поменуто удружење први пут је у оквиру радионице поезије представило стваралаштво Таникаве у септембру 1995. године у колективном центру на Златибору. Од тада психолози удружења "Здраво да сте", заједно са Кајоко Јамасаки, креирају низ радионица поезије са његовим стиховима.

Приликом ове посете Србији, Шунтаро Таникава ће учествовати у две радионице поезије, у колективним центрима у Калуђерици и Белој Паланци. Таникава је добитник низа признања, његова поезија преведена је енглески, француски, немачки, кинески, и заступљена је у многим светским антологијама. Вечерас ће, у галерији Артгет, говорити своје песме, које ће употпунити новим мултимедијалним пројектом, а свестрани приступ поезији Таникава ће доказати и певањем својих стихова за које су познати јапански композитори написали музику.

Овај песник наглашава универзалност песничког језика и искуства, велича поетско, ослањајући се дубоко на традиционални ритам јапанске поезије, али и на савременост. Осим дубоких јапанских корена, Таникава приказује чврсту синхронију света, који посматра издалека. Јасухиро Јоцумото чак сматра да је Таникава био међу првим песницима који су у Јапану тежили глобализацији и писали под утицајем америчке културе, а био је и међу првима који су носили џинс. Најновија Таникавина збирка зове се "Ноћни Мики Маус", а овај песник има и поезију у којој је очувао јапанску традицију и стару метрику.

У разговору за наш лист, у којем су учествовали Таникава, Јасухиро Јоцумото и Кајоко Јамасаки, о свом поетском искуству из избегличког кампа у Србији Јоцумото је рекао:

– Учествовао сам у радионици "Име", која је била заснована на поштовању сваког имена и личности која иза њега стоји. Иначе, сама та психолошка радионица била је поезија, и чинила је видљивом. Данас је врло ретко поделити са неким поетско искуство, оним што нас чини живим.

У присуству два јапанска песника различитих генерација неизбежан је био разговор и о очувању традиције у савремености, о стању у култури, које умногоме наликује на оно што нас окружује. Према речима Таникаве, преломна година послератне јапанске поезије је 1960, када је стваралаштво букнуло новом енергијом.

– После тог златног периода, Јапан је постао комерцијално друштво у којем се уметничка поезија и књижевност мало цене. Поезија је некада имала важну социјалну улогу, као водиљу мисаоног тока друштва, док се у новије време јапанска поезија стапа са другим жанровима. Разлог за то је материјални, од поезије се не може живети. Одлични песници пишу рекламе, раде у маркетиншким агенцијама. Други пишу текстове за популарне шлагере. Када сам ја почињао да пишем, педесетих година прошлог века, постојала је врста хијерархије. Млади су прво писали за мале часописе, а када се ту истакну, улазили су у комерцијалну културу, рекао је Таникава, додавши да данас уз помоћ технологије свако може да објави поезију преко Интернета, док је раније пут до ауторске књиге био врло трновит.

– Један врло талентовани јапански песник све стихове је писао руком, и у тим рукописима људи су грејали своја срца и налазили утеху. Али  не мислим да поезија треба да буде лек, утеха или практична психијатријска помоћ. Нажалост, такве потребе ствара веома развијено капиталистичко друштво Јапана. Читаоци данас траже нешто кратко и занимљиво, напоменуо је Таникава.

Јасухиро Јоцумото, песник који живи у Минхену, сматра да је деведесетих година прошлог века у Јапану настало снажно економско раслојавање, и паралелно са тим друштво је почело да губи целовитост.

– Оно што је постојало шездесетих година у међуљудским односима, и у снази поезије, данас се изгубило. Ипак, свако у Јапану зна ко је Таникава, јер поседује изузетну надареност. Да је рођен 2010. године можда не би постао тако велики песник. Разлози који су Таникаву учинили великим јесу време и друштво који су тражили и разумели таквог песника, рекао је Јоцумото.

Проблем глобализације не одражава се много на поетски језик, по мишљењу Шунтара Таникаве, који је суштински везан за родну земљу.

– Али, када свуда у свету чујете америчку музику и једете фаст фуд, онај ко жели да сачува своју културу мора да постане "усамљени ратник", нагласио је Таникава.