Хлорна измаглица у чаши

Анализе Уједињених нације показују да ће већ крајем следеће године несташицом воде бити погођене три милијарди људи у 48 земаља, а два од три становника Земљине кугле ће бити жедна до 2025. године. Осим што је воде све мање, она је све лошијег квалитета, упозорио је Светски фонд за заштиту природе у извештају пред Светску недељу воде која се обележава од 20. до 26. августа.

Према речима Боже Михаиловића, професора Мегатренд универзитета, који је сачинио студију о ресурсима воде у нашој држави, већи део Србије има хидрогеолошке ресурсе који по садашњој потрошњи по глави становника могу да задовоље потребе у питкој води за неколико деценија унапред.

У Београду вода из славине добра

Како указује, међутим, вода је све лошијег квалитета, са хлорном измаглицом у чаши, са присуством фенола (у Краљеву), арсена (у Зрењанину), амонијака (у Новој Вароши)..., што потврђују и подаци студије "Снабдевање водом за пиће становништва Србије" коју је пре неколико година урадио Институт за заштиту здравља Србије. У овој студији се наводи да је сваки трећи водовод у Србији ризичан због микробиолошке неисправности, а сваки четврти због физичко-хемијске неисправности, док је сваки пети ризичан због комбинованог деловања оба фактора.

И док су грађани у Зрењанину одавно заборавили шта значи пити воду из славине, стручњаци београдског Завода за заштиту здравља воду у престоници оцењују беспрекорном и сасвим безбедном за коришћење.

– Према подацима Института "Батут", због повећане концентрације арсена грађани Средњобанатског округа већ неколико година воду из неких централних, али и локалних водоводних система не користе за пиће. Истина је да, према подацима које овај институт често објављује у јавности, већи број контролисаних водоводних система припада групама физичко-хемијских или микробиолошки неисправних водовода, али такође треба нагласити да велики проценат неисправности чине параметри који са здравственог аспекта немају већи значај, као на пример гвожђе, манган, неке непатогене бактерије – каже сарадник Института за јавно здравље Србије др Снежана Дејановић.

Она додаје да вода за пиће из контролисаних водоводних система у Србији није истог квалитета. У неким деловима наше земље она у потпуности испуњава домаће и међународне стандарде, док у неким деловима, да би се употребљавала као вода за пиће, захтева висок степен прераде.

Нема хидричних епидемија

Како објашњава, квалитет воде зависи од порекла и начина њеног пречишћавања. Најчешћи разлог лошег квалитета воде је неусаглашеност између природног хемијског састава воде и начина њеног третмана, као на пример у Војводини и неким местима у централној Србији. Узроци физичко-хемијске неисправности су најчешће параметри чије је присуство у води за пиће условљено њеним пореклом, на пример повишене концентрације амонијака, гвожђа, мангана. Узрочници бактериолошке неисправности су у више од 70 одсто случајева аеробно-мезофилне бактерије које са здравственог аспекта немају већи значај. Због тога, у протеклих неколико година није забележена појава такозваних хидричних епидемија, односно појава великог броја оболелих од цревних заразних болести због конзумирања микробиолошки неисправне воде из централних водовода, из којих се вода за пиће континуирано контролише.

До промене у квалитету воде на неким извориштима у току године може доћи због повећаних падавина, након отапања снега или због поплава, а у летњем периоду најчешће због нерационалне потрошње воде. Повећана потрошња воде захтева укључивање алтернативних изворишта или доводи до краћих или дужих прекида у водоснабдевању, који за собом могу да носе ризик промене квалитета воде, односно настанка физичко-хемијске или бактериолошке неисправности.

Тако на пример, уколико се након рестрикција вода под наглим притиском пусти у систем може доћи до скидања талога са унутрашње стране цевовода и до појаве замућења воде или то може бити последица негативног притиска који кроз зидове дотрајалих цеви усисава нечистоћу из околине. У сваком случају, било каквим механизмом настале, промене у квалитету воде захтевају појачан санитарно-хигијенски надзор и благовремено обавештавање грађана о исправности воде за пиће и могућностима њеног коришћења, закључује Дејановић.

Кад је реч о води на глобалном плану, посебно место имају подземне воде које за пиће користи већина становника планете, а у Србији 90 одсто. Подземне воде код нас немају третман који би по њиховом значају требало да имају, недовољно се брине о одрживости њихових резерви као извора за водоснабдевање што је веома сложен и одговоран посао, тако да свака импровизација произвољног одређивања зоне санитарне заштите може нанети велике штете. То је нарочито изражено код површинских водотокова, истиче професор Михаиловић.

Транзитне воде

У Србији су, како каже, средњорочним плановима постављени основни темељи за спровођење акције заштите човекове средине и водоснабдевања. Међутим, сматра наш саговорник, та законска решења нису добро постављена. Примера ради, у правилнику који одређује област заштите изворишта водоснабдевања не наводи се ко је надлежан за одређивање појасева зона санитарне заштите и слично. У нас се, већ сада, јавља проблем неравномерног распореда водених ресурса, с једне стране, и погоршаног квалитета воде, с друге стране.

Професор Михаиловић предвиђа да ће за потребе становништва Србије до краја овог века бити потребно око 45 метара кубних воде у секунди. Укупне количине вода које се сада користе за водоснабдевање у Србији износе годишње око 750 милиона кубних метара. Од тога учешће подземних вода износи око 80 одсто.

– Досадашње анализе, које су рађене за потребе Водопривреде Србије, показују да се од укупних количина воде која протекне кроз Србију само девет одсто формира на њеној територији, а 91 одсто чине транзитне воде, као што су Дунав, Тиса, Сава. На ове реке се не можемо ослонити, пре свега због проблема квалитета, који се не може држати под контролом. Неке реке, попут Тисе и банатских водотока, у одређеним периодима године практично су неупотребљиве – истиче Михаиловић.