Проблем стиже „одозго”

Црвена звезда, чији су оснивачи с поносом истицали да је авангарда наше кошарке, данас, на своју жалост, опет је у нечему испред свих. Клуб с Малог Калемегдана улази у стечај, под претњом гашења, до чега су довели они који су га последњу деценију и по водили „најбоље што су знали”. Сваког лета иста песма, окретање новог листа и давање великих обећања, а проблеми су се нагомилавали и гурали под тепих. Много тога се увећало до бесмисла за протеклу деценију, о чему сведочи број председника (5), тренера (10), играча (више од 100)… Да све буде црње, порасли су и дугови (у једном тренутку 12 милиона евра), а и поверилаца је више него икад.

Како је дошло до тога? Основни проблем је у навици да Звезда може увек да рачуна на помоћ „одозго”, што је отупело борбени дух њених вођа (оставимо сада по страни њихову способност и намере). Помоћ „одозго” стизала је и пре 5. октобра 2000, кад су се подови њених канцеларија прекривали слоновачом а цео тим, прављен углавном од пара „одозго”, коштао као сам ђаво, а и после тог датума, када су на Мали Калемегдан слати спасиоци. И где је данас Звезда, а где су они који су је спасавали. Неки њени осведочени пријатељи кажу да кривце за овакво стање треба тражити и међу повериоцима који данас потражују, све заједно, око шест милиона евра.

Тренутно је незахвално прогнозирати где ће Звезда бити у новој сезони, јер по најсуровијим правилима стечајне игре, она би могла да се угаси, а под најбољим околностима, уз добру вољу поверилаца, да настави да животари под својим именом у највишем рангу такмичења. Међутим, оно што остаје у сенци дугогодишњег мрцварења „црвено-белих”, а што се примиче брзином цунамија, јесте самоубилачко пословање многих наших клубова. Можда је, у овом тренутку, претерано рећи да нам је цео спорт пред стечајем, али нема сумње да ће стечајни управник врло брзо закуцати на још нека врата.

Већ смо писали о томе да постоје услови да се расформира већина кошаркашких суперлигаша, зато што се играчима дугују плате дуже од два месеца. Али, то се не догађа јер играчи не траже раскид уговора, свесни да их у другим клубовима чека иста прича. Оно што смо из прве руке сазнали јуче, такође је јасан знак да наши клубови нису способни да опстану у „реалној тржишној утакмици”. Наиме, чули смо да комесар Суперлиге спрема упозорење (за сада само то…) клубовима да морају у догледно време да плате своја дуговања према Суперлиги, а неки дугују и по милион динара. Уједно, већина није платила ни котизацију Кошаркашком савезу Србије (она је око 4.000 евра), што говори о неспособности да се обезбеде и она најосновнија средства за живот. Како се код нас много тога завршава на пријатељској основи (што само одлаже судњи дан), а комесар врло добро зна да паре немају одакле да падну, тако је тешко поверовати у то да ће он посегнути за крајњом мером, а то је суспензија клубова.