Problem stiže „odozgo”

Crvena zvezda, čiji su osnivači s ponosom isticali da je avangarda naše košarke, danas, na svoju žalost, opet je u nečemu ispred svih. Klub s Malog Kalemegdana ulazi u stečaj, pod pretnjom gašenja, do čega su doveli oni koji su ga poslednju deceniju i po vodili „najbolje što su znali”. Svakog leta ista pesma, okretanje novog lista i davanje velikih obećanja, a problemi su se nagomilavali i gurali pod tepih. Mnogo toga se uvećalo do besmisla za proteklu deceniju, o čemu svedoči broj predsednika (5), trenera (10), igrača (više od 100)… Da sve bude crnje, porasli su i dugovi (u jednom trenutku 12 miliona evra), a i poverilaca je više nego ikad.

Kako je došlo do toga? Osnovni problem je u navici da Zvezda može uvek da računa na pomoć „odozgo”, što je otupelo borbeni duh njenih vođa (ostavimo sada po strani njihovu sposobnost i namere). Pomoć „odozgo” stizala je i pre 5. oktobra 2000, kad su se podovi njenih kancelarija prekrivali slonovačom a ceo tim, pravljen uglavnom od para „odozgo”, koštao kao sam đavo, a i posle tog datuma, kada su na Mali Kalemegdan slati spasioci. I gde je danas Zvezda, a gde su oni koji su je spasavali. Neki njeni osvedočeni prijatelji kažu da krivce za ovakvo stanje treba tražiti i među poveriocima koji danas potražuju, sve zajedno, oko šest miliona evra.

Trenutno je nezahvalno prognozirati gde će Zvezda biti u novoj sezoni, jer po najsurovijim pravilima stečajne igre, ona bi mogla da se ugasi, a pod najboljim okolnostima, uz dobru volju poverilaca, da nastavi da životari pod svojim imenom u najvišem rangu takmičenja. Međutim, ono što ostaje u senci dugogodišnjeg mrcvarenja „crveno-belih”, a što se primiče brzinom cunamija, jeste samoubilačko poslovanje mnogih naših klubova. Možda je, u ovom trenutku, preterano reći da nam je ceo sport pred stečajem, ali nema sumnje da će stečajni upravnik vrlo brzo zakucati na još neka vrata.

Već smo pisali o tome da postoje uslovi da se rasformira većina košarkaških superligaša, zato što se igračima duguju plate duže od dva meseca. Ali, to se ne događa jer igrači ne traže raskid ugovora, svesni da ih u drugim klubovima čeka ista priča. Ono što smo iz prve ruke saznali juče, takođe je jasan znak da naši klubovi nisu sposobni da opstanu u „realnoj tržišnoj utakmici”. Naime, čuli smo da komesar Superlige sprema upozorenje (za sada samo to…) klubovima da moraju u dogledno vreme da plate svoja dugovanja prema Superligi, a neki duguju i po milion dinara. Ujedno, većina nije platila ni kotizaciju Košarkaškom savezu Srbije (ona je oko 4.000 evra), što govori o nesposobnosti da se obezbede i ona najosnovnija sredstva za život. Kako se kod nas mnogo toga završava na prijateljskoj osnovi (što samo odlaže sudnji dan), a komesar vrlo dobro zna da pare nemaju odakle da padnu, tako je teško poverovati u to da će on posegnuti za krajnjom merom, a to je suspenzija klubova.