Ратна одштета удовици

РУДНИК – На улазу у двориште Душана Илића из Сврачковаца под планином Рудник, на каменом постољу, стоји плуг. Јесте плуг, али однедавно је и споменик. Орао је 50 година, пре 37 година је "пензионисан", у ствари, заборављен у буџаку и препуштен паучини. Тек ће ових дана Драгинин праунук Душан обрисати са њега паучину и прашину, ошмирглати рђу и поставити га пред капију авлије.

– Моја прабаба Драгина, као млада удовица са четворо деце, добила је овај плуг, 1919. године, од владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Њеног мужа, ратника Чедомира, заробили су Аустроугари, 1915. године, и сместили у логор у Младеновцу. Ту је умро, или је убијен, и сахрањен у заједничкој гробници. Краљевина се тако одужила прабаби. И друге ратне удовице су такође добиле гвоздене плугове. То је, тада, било вредније него да вам данас поклоне трактор, јер до тада се знало само за дрвене ралице – каже Душан.

Клекосмо поред плуга, е да бисмо пронашли било какав натпис, знак, фабричку марку. Није било узалуд. На гредељу плуга, уз помоћ шмиргле, открили смо утиснутог дивљег вепра на посебно причвршћеној лименој плочици. Испод њега је писало ULM – GERMANIA. Изнад нераста у трку, једва смо разазнавали слова: DER EBERHARD. Први део речи "Eber" на немачком значи "вепар". Други део сложенице нисмо одгонетнули, нисмо сигурни ни да смо га добро преписали, јер слова су прилично оштећена.

Значи, фабрика плугова је била у Улму, симбол јој је дивљи вепар, а плугом је поражени агресор платио ратну штету, па су најоштећенији у рату, удовице ратника са нејачи, добили алат да се прехране.

– Овим плугом је орала прабаба Драгина, деда Срећко и његова браћа, отац Чедомир и стричеви. Орали су себи и другоме све до краја седамдесетих година прошлог века кад су трактори најурили са њива коње и волове. Прабаба је, после Првог светског рата, имала модеран плуг, швапски, али није имала волове. Волове су имале комшије, али нису имале плуг, па се допуњавало, ортачило – прича даље Душан и додаје да ће га премазати заштитном бојом и чувати као успомену.

Данас овај плуг никоме не треба, нико га не би узео да га молиш, али Душан Илић каже да нема тих пара које би га "преломиле" да га отуђи. Шта би рекао прадеда Чедомир који је плуг животом платио? Шта би рекла прабаба Драгина која је овим плугом исхранила децу, а њена деца, потом, своју децу? Душанов однос према старом плугу подсећа на одговор индијанског поглавице Сијетла америчкој власти која му је нудила доларе за део територије. Како продати реку и рибу у њој, како небо над нама и птицу на небу – питао је поглавица себе и беле властодршце у Вашингтону.

Немачки плуг с почетка 20. века није за продају. Само је за гледање.