Непознати Херинг

Специјално за Политику
Беч – Када се крене у потрагу за описом уметничког опуса Кита Херинга (1959-1990) најчешће понављана реченица је – „Најзначајнији представник уметности графита”. Да је случајно још увек међу нама, Херинг би по ко зна који пут жучно протестовао против ове тврдње и поновио како то не може бити тачно јер уопште не влада техником графита. Херинг није крио да га је „улична уметност” инспирисала за цртеже кредом по њујоршким станицама метроа – исте оне који су га, захваљујући фото-репортажи Тсенг Квонг Чија, почетком 1980-их извукли из анонимности – али је сматрао да његова техника пиктографских фигура и симбола нема пуно додирних тачака са њом. Друга асоцијација која се неумитно доводи у везу са овим анфан териблом њујоршке сцене јесте комерцијализација његове уметности коју је, заправо, 1986. он сам иницирао отварањем радње „Поп шоп” на Менхетну. Данас, двадесет година после његовог прераног одласка са овог света, иако је радња затворена 2005, Херингом инспирисане дрангулије са мотивима пузећих беба, НЛО-а, плешућих људи и насмејаних делфина могу се купити у скоро свакој продавници при већим музејима.

Коначно је дошао тренутак да се раскрсти са овим или оним покушајем свођења Кита Херинга на неозбиљно шкрабало дечјих цртежа и на продавца идеја за велике паре. Тај тренутак се зове – откривање генија иза брендираног имена на изложби „Кит Херинг: 1978-1982”, отвореној недавно у бечкој Кунстхале.

Кустос ове изложбе Рафаела Платов (директорка Центра савремене уметности у Синсинатију) разјаснила је мотиве за настанак концепта који Херинга осветљава из сасвим непознатог угла – као кустоса, песника и бескрајно бистрог мислиоца који у својој уметности ништа није препуштао случају. Проводећи неколико година у проучавању његових дневника, белешки, аудио и видео архива, флајера и стотина скица и цртежа, Платова је наишла на сегменте Херинговог рада о којима се до сада ћутало или недовољно говорило: „У Кунстхале можете да добијете слику о Херинговим студијама језика, црно-белим апстракцијама, његовом погледу на уметност и о настанку његовог ликовног језика. У раним перформансима од којих су настали видео записи похрањени у архиву Херинг фондације у Њујорку, постаје уочљиво колико је за њега сваки елемент – визуелна уметност, музика, акт цртања, поезија и семиотика – био битан у процесу стварања”.

Почетак једанаестоделне студије непознатог Кита Херинга креће од прегледне анализе живописне ноћне сцене Њујорка која га је подстакла на ликовни приказ фигура у непрекидном покрету. Отворени геј од своје деветнаесте године, уметник проналази себе у граду који не познаје табуе и који га оберучке прихвата; метропола младом студенту Школе визуелних уметности доноси непроцењива искуства у контактима које склапа у ноћним клубовима Парадајз гариџ, Клаб 57 и Мад клаб. Херинг почиње да се ангажује као организатор и кустос изложби за које лично креира флајере. Међу његовим пријатељима из ноћне њујоршке сцене налазе се Мадона и Грејс Џоунс за које ће у неколико наврата урадити боди пејнтинг и дизајн костима за концерте, и управо ту, у ноћном животу, у коме се мешају људи различитих сексуалних опредељења и азијатска, америчка, хиспано и црначка култура, заживљава Херингов мото „уметности за све”. Цртежи, флајери и услуге поклањане на сваком кораку, побијају тезу о новчаним апетитима Кита Херинга, противника елитизма у уметности.

Пре свог великог комерцијалног пробоја, Херинг посвећује добар део времена питањима естетике која разрађује у илустрацијама и размишљањима документованим у дневницима изложеним у витринама Кунстхале.

О теорији посебног ликовног алфабета који успева да развије и уметнички уобличи по узору на писани алфабет енглеског језика, Херинг износи следеће мисли: „Људско око има тенденцију да се концентрише искључиво на индивидуалне, уместо на читаве групе форми одређене структуре. Када једна форма функционише само по принципу позитивног, односно негативног односа, када се посматра само као део једне целине, она се аутоматски перцепира као уобличенија и логичнија”. Најуспелије дело које се ослања на ову теорију јесте студија од 25 цртежа црвеним гвашом у којој уметник врши експеримент са геометријским формама и алфабетом. Из таквог ликовног обрађивања разрађене теорије и уз посебан утицај књижевника Бит генерације, настају и серија видео радова „Лижи дебеле дечаке” (1979), „Phonics” (1980) и „Машине” (1980), многобројне скице на листовима папира истргнутих из обичне бележнице као и политички колажи са оштрим порукама упућеним папи Јовану Павлу Другом и Роналду Регану. Уметникова језичка естетика досеже врхунац у сценским читањима снимљеним на видео траци, у којима су слогови, речи и слова артикулисани по, уметнику блиској, дивљој логици.

Узбудљиви видео радови снимљени у Школи визуелних уметности (1979-1980) и конципирани од стране самог Херинга, показују га у процесу стварања док невероватно брзим потезима четкице на папир џиновског формата наноси међусобно испреплетене пиктографске симболе и фигуре дебелим слојем туша који посвуда оставља непланиране мрље.

На изложби у Кунстхале, која траје до 19. септембра, осветљен је „развој Херинговог визуелног вокабулара и утицаја од Жана Дибифеа, Пјера Алешинског, Џексона Полока и Анрија Матиса преко Вилијама Бероуза, доктора Сојса и Волта Дизнија”.

За сваког заљубљеника у уметност кога пут води у Беч, ово је незаобилазна станица у наредна четири месеца.

Марина Бауер