Сви смо ми помало лицемери

Џеф Бек можда јесте био углађени дечко из енглеског Сарија, који никада није могао да изгледа опасно на сцени, попут Џимија Хендрикса, али од шездесетих година до данас његов утицај на рокенрол, блуз или џез фјужн је неспоран. Предводио је „Џеф Бек груп”, свирао у култним „Јарбирдсима” са Џимијем Пејџом, заменивши Ерика Клептона, без пардона је одбио „Стонсе” и „Пинк флојд”… Он је најнеухватљивији човек рокенрола, али и музичар кога, поред Клептона и Пејџа, сматрају „богом гитаре”! 

Прошле године објавио је 17. студијски албум „Emotion & Commotion”, који је одлично прихваћен. Задивљен је, како признаје у интервјуу за „Политику”, реакцијом публике и критике на албум, на коме су му гошће младе звезде Џос Стоун и Имелда Меј. Иако је током протекле четири деценије Бек сарађивао са свим музичким великанима, издваја рад са овим „прелепим младим дамама, које сјајно певају”.

Само месец дана после гостовања његовог пријатеља Ерика Клептона, Џеф Бек долази први пут у Београд. Концертом у „Сава центру” у среду, 7. јула, Бек ће затворити овогодишњи „Самертајм” фестивал.

– Јако сам заинтересован да дођем у Београд. Не само да бих видео град, већ да бих проверио како моју музику прима српска публика. Не могу да дочекам концерт, стварно сам узбуђен. Не знам зашто никада пре нисам дошао у Београд, када је Србија тако близу.

Да ли сте били уплашени када сте у „Јарбирдсима” заменили Ерика Клептона?

Нисам имао избора. Али, тек када сам ушао у бенд, схватио сам колико је то опасан посао. И моја прва свирка са њима била је на месту које је прославило „Јарбирдсе” и Ерика Клептона – у „Марки” клубу у Лондону. Сећам се да сам имао ужасну трему пред свирку, али сам добио стајаће овације! Касније се бенду прикључио и Џими Пејџ. Било ми је драго што је у бенду мој пријатељ, с обзиром на то да смо се слагали као деца у продавници слаткиша, али ја до тада нисам навикао да делим сцену са неким.

Клептон, Пејџ и Ви сте завидели Хендриксу?

Код Хендрикса нас није импресионирало свирање зубима, или паљење гитаре на сцени, већ та његова секси персона, коју ми нисмо имали. Ја сигурно нисам био секси. Знао сам још тад да ће се девојкама то свидети. Деловало нам је да све што он ради има много више боје... И зато смо му нас тројица завидели.

Да ли данас жалите што нисте постали члан „Ролингстонса”, када су Вас Џегер и екипа звали?

Волео бих да знам како би то било…То тада нисам могао, јер се Џорџ Мартин понудио да ми направи албум. Захваљујући том албуму направио сам соло каријеру какву не бих имао да сам био у групи, макар то били и „Стонси”. А и вероватно би ме плаћали тада кикирикијем…(смех)

И „Пинк флојд” Вас је желео у бенду?

Да, али се плашио да ме пита да му се придружим. Уосталом, ја сам тада мислио да се не бих уклопио у бенд какав је „Пинк флојд”. Мене је више занимао хард-рок, какав су свирали „Цепелини”.

Зашто сте мрзели период када сте снимили хит „Hi Ho Silver Lining”?

Имао сам сјајан бенд, изводили смо хеви-блуз и одлично нам је ишло. Зато и нисам желео да снимим ту песму. Али, морао сам да дођем до уговора са издавачком кућом. Један од услова био је да отпевам ту нумеру, или ништа од уговора. Али, требало је да будем одлучнији и да кажем да нећу да певам, већ Род Стјуарт како сам предлагао…Али, Род је убрзо и сам постао велика звезда, тако да је на крају све испало добро.

Да ли је тачно да је то једна од омиљенијих песама на венчањима у Енглеској?(смех)

Јесте. А знате ко је још воли – полиција! Када год ме полиција заустави, увек ме питају да ли сам ја Џеф Бек. Ја им одговорим потврдно, а они ми кажу како воле ту песму и стално је пуштају на журкама. Али, замислите и поред тога ме казне!

Увршћени сте у Рокенрол хол славних, вишеструки сте добитник Гремија... 

Знате, у Америци много воле додељивање награда, параде, а ја то баш и не волим. Мада, сви смо ми помало лицемери. Када гледамо доделу Оскара, често се ругамо и кажемо: „Јао, види га”. Али када ви треба да добијете признање, не окренете главу и кажете: „Нећу награду!” Оне су добре за каријеру, скрећу пажњу на вас…

Недавно сте повредили прст. Претпостављамо да је за гитаристу то „најгора казна”?

То је тачно. Сада сам добро, али то ме није одвојило од кухиње. Још увек кувам, али се трудим да се клоним великих ножева! Мада, кад мало боље размислим, можете да се повредите и са малим ножем. Направио сам себи глупост, журећи да што пре завршим јело, будући да је на вечеру требало да ми дође 12 људи. А уместо да уживам у вечери са пријатељима, ја сам одсекао себи малтене пола прста и завршио код лекара. Следећи пут ћу наћи неког да ми сече намирнице!

Јелена Копривица