Драма са срећним крајем

Од нашег специјалног извештача

Карлове Вари- Млада жена са сломљеним носем жустро излази из таксија у саобраћајној гужви на Бранковом мосту и баца се у Саву, остављајући своју бебу на бригу запањеном таксисти. Тај догађај изазива ланац реакција у животима троје очевидаца који ће се на различите начине променити. У позитивном смислу...

 Ово је у најкраћем сиже филма „Жена са сломљеним носем” сценаристе и редитеља Срђана Кољевића, коаутора и аутора дванаест сценарија међу којима су и „Кажи зашто ме остави”, „Стршљен”, „Небеска удица”, „Нормални људи”, „Наташа”, „Клопка”, „Љубав и други злочини”, као и филма „Сиви камион црвене боје” са којим се, са доста успеха, пре коју годину отиснуо и у редитељске воде.

 Филм је синоћ имао и интернационалну премијеру у такмичарском програму „Источно од Запада” на 45. Карлове Вари фестивалу, а публика, у препуној дворани Народног позоришта, примила га је са симпатијама и одобравањем и срдачним аплаузом наградила Срђана Кољевића, Бранку Катић, Срдана Голубовића и Јелену Митровић, као и немачки део екипе (реч је о српско-немачкој копродукцији). Немачки копродуцент је после премијере приредио и пријем на тераси чувеног хотела „Пуп”, којем су присуствовали и Горан Паскаљевић, чији ће филм „Медени месец” вечерас имати гала пројекцију, као и екипа босанског филма „Остављени” Адиса Бакрача...

  Први устисци о новом Кољевићевом делу сасвим су добри. „Жена са сломљеним носем” добро комуницира са публиком и то је оно што је, у основи, најважније. Ово је и продукцијски врло добро упакован и „утегнут” филм, видни су напори и доприноси продуцентског пара Срдан Голубовић – Јелена Митровић („Баш челик”). Кољевићу се мора признати да је са овим филмом начинио и редитељски корак напред. Фотографија Горана Воларевића приказује Београд лепшим и топлијим него што он објективно јесте. Бриљирају Небојша Глоговац, Јасна Жалица, Љубомир Бандовић, па и Нада Шаргин, док су Аница Добра и Никола Ракочевић, Бранка Катић и Вук Костић, „жртве” видног дебаланса у развоју ликова и недовољно добро смишљених решења међусобних односа, унутар наративно мозаичке структуре филма.

 Наравно, наћи праву меру и прави ритам у паралелној монтажи независних наративних токова, није нимало једноставно. За идеалан спој потребно је знатно веће редитељско искуство него што га Кољевић у овом тренутку објективно поседује. Зато му се овакве грешке за сада могу опростити.

 У средишту Кољевићеве филмске приче су београдски таксиста Гаврило (Небојша Глоговац), избеглица из Босне којем ће изненадно наметнута очинска улога поново повратити људскост и топлину, несрећна млада мајка, Београђанка Јасмина (Нада Шаргин) која скаче с моста и једина жена коју Гаврило познаје – проститутка Јадранка (Јасна Жалица) такође босанска избеглица, али са ведрим приступом животу. Паралелно са овом, одвијају се још две приче о још две жене – професорки Аници (Аница Добра) која је трагично изгубила сина, суоченој са у њу заљубљеним учеником, и апотекарки Биљани (Бранка Катић) која се заљубљује у млађег брата свог покојног вереника...Свака од ових судбина је комплексна, а свака од чудесних љубави у овом нашем времену деликатна...

 Најјача наративна линија управо је она која говори о еволуцији односа између Гаврила и Јасмине. Она је најбоље драматуршки срочена и најбоље глумљена. Да се Кољевић којим случајем определио да је још више доради и надгради, при том се лишавајући друге две приче, био би ово, можда, још бољи и још успешнији филм. Наравно, и посве другачији. Овако је „Жена са сломљеним носем” постао и остао филм и са врлинама и манама, и са драмом и са хумором. Филм који српској кинематографији не доноси ништа посебно новог, али и филм чије ће универзалне вредности и поруке бити лако препознатљиве и ван граница Србије. Уосталом, доказ за то је и успешан наступ на фестивалу у Карловим Варима пред интернационалном публиком.

----------------------------------------------

(/slika2)

Срђан Кољевић: И о љубави и о енергији Београда

Карлове Вари- „Драго ми је што је филм и са иностраном публиком остварио исту врсту комуникације и топлине као што је недавно имао на Синема Сити фестивалу у Новом Саду и што су хумор и емотивна драмска страна филма истоветно функционисали”- каже у разговору за „Политику” Срђан Кољевић, додајући да се уверио да прича о емотивној затворености људи услед ствари које су преживели, као и о начинима проналаска позитивног излаза, дотиче не само нас већ и странце.

 На молбу да прокоментарише зашто се определио за мозаик баш овакве три љубавне приче, Кољевић одговара:

- Различити ликови се суочавају са различитим личним губицима и налазе снагу да то превазиђу управо у сусретима једни са другима, некада чак и немогућим љубавима.

Зашто се није фокусирао само на причу о Гаврилу и Јасмини, замолили смо да појасни.

- Хтео сам управо мозаичку структуру која обухвата више прича, како бих осликао специфичну разноликост београдског миљеа тако да, на један непретенциозан начин, ово постаје и филм о Београду. Трудили смо се и да град снимимо на начин који он заслужује и драго ми је што је и инострана публика препознала нешто од енергије овог града.

 Причајући и о глумцима које је одабрао за свој филм, каже следеће:

- Овде је отворен простор и за женске ликове, што није често у српском филму. Мишљења сам да то доприноси и емотивној дубини филма, тако да је мој ауторски рукопис највише везан за комбинацију емоција и хумора. Архитектура целог филма је таква да је Небојша Глоговац носећи стуб, али Аница Добра, Бранка Катић, Нада Шаргин, Јасна Жалица, Вук Костић и Никола Ракочевић чине ту мозаичку пирамиду занимљивијом и потпунијом.

 Већ после прве пројекције у Карловим Варима, Срђану Кољевићу су прилазили челници неких других фестивала са отвореним позивима за приказивање његовог филма. Верује ли сценариста и редитељ у добар интернационални живот „Жене са сломљеним носем”?

- Све ово је заиста било пријатно и за мене неуобичајено искуство. Добио сам позиве за Варшаву, Португал, Алма Ату и фестивале у Америци и Немачкој. Ово ми је значајније и због тога што лично не сматрам да је овај мој филм типично фестивалски, нити да нуди оно што је уобичајено да се очекује од српског филма. Увек се трудим да филм има више нивоа. Први је, наравно, да добро функционише са публиком, каже Кољевић.