Политика континуитета на РТС

Прошле недеље Управни одбор Јавног радиодифузног сервиса у саставу Никша Стипчевић, Јован Бабић, Славољуб Ђукић, Милица Кубуровић, Душан Савић, Душан Стокановић, Предраг Ј. Марковић, Бошко Мијатовић и Драгомир Антонић доделио је Александру Тијанићу још један четворогодишњи мандат за управљање овом кућом. Последња двојица су била против таквог решења, али су остали обезбедили потребну двотрећинску већину. Колико год о укусима не треба расправљати, волео бих заиста да знам да ли ово седморо људи стварно мисле да је господин Тијанић добро водио јавни сервис у протеклих шест година и да ли РТС данас заиста испуњава своју законски дефинисану друштвену функцију.

Обратимо овде пажњу на два сегмента управљања РТС-ом: програмски и финансијско-комерцијални. Што се програмског дела тиче, наш закон је, следећи европску праксу, предвидео да јавни сервис буде претплатом финансирана институција која ће штитити и обезбеђивати јавни и општи интерес грађана. Дакле суштина ове концепције јесте да у мору комерцијалних садржаја које тржишно оријентисане телевизије у борби за гледаност и профит нуде гледаоцима треба да постоји другачија понуда. Ову понуду може да обезбеди само кућа којој примарни циљ неће бити трка за гледаоцима и рекламама. Она ће стога добијати новац из других извора (претплата), и на миру моћи да производи квалитетне садржаје пре свега из оних непрофитних области за које комерцијалне телевизије нису заинтересоване. То значи да Јавни сервис треба да има пре свега квалитетан дечји, образовни, културни и научни програм.

Директор Тијанић је, међутим, читаву концепцију развоја РТС поставио на потпуно другачијим основама. Суштина његовог рада је била у духу развоја комерцијалне телевизије која је као свој основни задатак видела борбу са другим комерцијалним телевизијама за гледаност и тиме за што већи број реклама. Отуда је код њега рекламно финансирање очигледно било много важније него финансирање из претплате грађана. Ко, на пример, погледа програм Хрватске телевизије која доследније спроводи концепцију Јавног сервиса видеће да се филмови не прекидају рекламама, док је РТС чак више пута упозораван од стране Савета РРА да прекорачује време дозвољено за рекламне блокове.

У складу са таквом концепцијом, приоритет оваквог РТС-а јесу били емитовање ријалити програма и борба за комерцијалне спортске програме као што су Лига шампиона или Светско првенство. Своје основне задатке у погледу развоја и производње дечјег, културног, научног и сличних некомерцијалних програма овај РТС није испунио. Ти програми постоје у траговима или су маргинализовани и гурнути на Други програм. Пробајте и сами да се сетите нечег из ових области што је РТС у протеклом периоду оставио као трајну вредност.

Посебан сегмент за који овде немамо простора јесте статус серија. И даље је тзв. прајмтајм резервисан за репризне програме, а и поред несумњиве гледаности „Беле лађе” и неких других серија, право је питање да ли су то програми за РТС који треба да се финансирају из претплате, или за, на пример, Пинк где би се финансирали од реклама.

Исто питање важи и за информативни програм и Тијанићеву политику довођења водитеља „звезда“ који по понашању, визији света и наступу пре одговарају комерцијалним телевизијама него озбиљном јавном сервису.

Што се комерцијалног дела тиче, са Управног одбора је стигла вест да је за све време првог Тијанићевог мандата кућа пословала са губитком. По подацима који су стизали у јавност највећи проблем је недовољна наплата телевизијске претплате. Она се обично кретала око 50 одсто што значи да има крајева у којима је велика већина становништва не плаћа. Досадашње руководство није много урадило да повећа наплату било тужбама, било јачом пропагандном активношћу. Чини се да се на овај проблем гледа као на социјално питање: како сиромашни свет терати да још плаћа и претплату? У том случају она половина која плаћа има пуно право да се пита зашто то ради, ако они који не плаћају не сносе санкције.

Постоји, међутим, и други сегмент ове приче. Са којим моралним правом натерати човека да плаћа претплату за јавни сервис ако програм који од њега добија не задовољава стандарде и потребе институције за коју претплату треба плаћати?

научни сарадник у Институту за европске студије