ЈЕСЕЊА ПИРУЕТА

Владање није исто што и уметничко клизање, али неке сличности могле би се натегнути. Падање, рецимо. Када је Војислав Коштуница преузео мандат и формирао мањинску владу било је знатно више оних који су  веровали да ће брзо отићи на лед... Сада, док се заинтересована јавност спори да ли је оставио јачи технички или уметнички дојам, како би рекла Милка Бабовић, врло је извесно да ће та килава влада, како су је називали опоненти, остати на ногама и да ће нам Коштуница честитати нову 2007. годину. Ако буде, наравно, расположен.

Све и да Г17 плус изађе из владе после 1. октобра, влада ће отклизати, у овом или оном агрегатном стању, у последњу годину мандата. Апсурд је у томе што ће тек у наредних шест, седам недеља моћи да се реално процени  допринос ове владе расплитању српске драме, па ће се испоставити да је ова јесен за Коштуничин кабинет важнија од претходних година проведених у београдској Немањиној улици.

То је, добрим делом, последица мањинског карактера владе, једне системске мане која је узроковала да се многе ствари одлажу – лево-десни компромиси некако природно условљавају спорост, па се сад накупило подоста тога што се не може више одлагати и што би се, без претеривања, могло назвати – завршним рачуном.

Јесте српској јавности Коштуница показао како се мањински може управљати друштвеним процесима, што није мала тековина у бубању првих демократских лекција, тим пре што је тешко очекивати да ће нека наредна, а демократска, влада бити баш већинска.

Али како је ту тековину премијеровог мандата лепо описао, на истој овој страни, пре неку недељу, Александар Фатић, потом номинован за амбасадора, не видим неку потребу да и ја хвалим ту вештину и њен, понекад, благородан утицај на друштво несвикло на компромисе.

Овде је реч о конкретним стварима које стижу после августовског политичког ферагоста и које су се акумулирале као у некој добро вођеној драми, па сад публика очекује расплет пред крај последњег чина. Пушка која ће опалити висила је на зиду знатно пре него што је Коштуница преузео мандат и није ексклузивна кривица овог кабинета што питања устава, Косова, Младића, Европе и да даље не набрајам, нису још решена, али је усуд и сплет околности такав да је све то вруће кестење доспело Коштуници у руке, што је и он вероватно знао да ће се догодити у тренутку када се прихватио мандата. Рекао бих, уосталом, да је ова влада решила више проблема него што их је створила, а са тим се мало која влада у Србији може похвалити.

Међутим, учинак владе биће, ипак, и дневно и историјски, мерен не по способности да приведе мандат крају него по одговору на питање да ли је Србија решила неке од набројаних проблема који су остали нерешени, па су се нашли на овојесењој агенди овог сазива Скупштине и ове владе.  

Ако их не реши тешко је очекивати да би у овом или нешто мало измењеном саставу Коштуница могао да састави нови кабинет. А и ако их реши то је још теже очекивати. Наиме, на столу су проблеми који производе различите политичке последице у смислу изборног резултата. Сликовито речено: Срби би волели да и институционално буду део Европе, али да не изгубе Косово.

Било би претеривање рећи да је ово крај Коштуничине политичке каријере, у смислу обављања власти, али чињеница је да је у прихватању одговорности да руководи мањинском владом, уз свест о сложености проблема које треба решити, било и саможртвовања чија коначна цена није још дефинитивно позната.

Али како политика ипак некако личи на клизање, није немогуће да се у овим данима изведе нека савршена пируета па да се ствар окрене или да успе троструки аксл па да скоче цене акција Коштуничине мањинске владе. У сваком случају, после релативно мирног лета долази узбудљива јесен. 

Главни уредник недељника "Време"