Африка је свет

На челу параде је паткица са свећицама, за њом се гегају два пингвина, затим ступају жабе, фоке и зечеви у маничном плесу, зебре са гитарама на главама, црне Мадоне са бебама-ђаволима на грудима... Играчи, жонглери и акробате из трупе LaBelleZanka оживели су у недељу по подне надреалне креатуре са постера Бруна Терија, да заједно са грађанима Вјена прославе тридесети рођендан фестивала JazzaVienne. 

После обилне порције чистог jazzaу првој недељи манифестације, другу половину обележило је низ занимљивих тематских вечери, углавном са тзв. граничних подручја. Тужна мелодија „Ђанго” Џона Луиса била је заиста необичан увод у весело Вече карипске музике. HarlemKingstonExpress пијанисте Монтија Александера успешно повезује његово јамајчанско порекло – традиционалне песме („Day-O /BananaBoatSong/”), ска (музика старог партнера Ернеста Ранглина) и реге (хитови Боба Марлија „RunningAway”, „ForeverLovingJah” и „NoWomanNoCry”) – са дугогодишњим радом на џез сцени. Џез фразирање снабдева музику Јамајке пријатним новим укусима. Са саставом Иракере, пијаниста Чучо Валдез је јошседамдесетих остварио савршени спој кубанске музике и џеза, а сада га је лепо видети у друштву нових клинаца The Afro Cuban Messengers, који у формацији типичног хард-бап септета са дувачима ходају истим путем. Референце на легендарни састав Jazz Mesengers Арта Блејкија подразумевају и издашно импровизовање свих музичара, у ком се, наравно, посебно истицао Чучо, на танкој размеђи џеза, афро-кубана и класичне музике, којој је пијаниста увек био склон.  

Звезда Блуз вечери био је Џо Бонамаса, већустоличен од медија као следећи у низу великих „блуз-рок пиромана”. И то је тачно то – енергија без емоција, чак и кад свира спори блуз, прегласно и бесмислено нападно. Део његовог шоуа била је и демонстрација гитарског асортимана – у свакој нумери би мењао гитаре, од двовратне, преко „Flying V” модела, до акустичне… Са том последњом је показао колико би могао да пружи када одрасте. Сви блуз сентименти су заправо већраније потрошени са MusicMaker ревијом, у оквиру које смо упознали неколико стараца које помаже ова фондација из Јужне Каролине. Два метра високи Доктор Барт, са једним зубом у устима, певачица са плавом косом Пет Коен, симпатични пијаниста Ед Тигнер са капетанским шеширом, гитаристкиња Беверли Воткинс, чије избраздано лице одаје сву патњу Афроамериканаца… певају свој блуз из срца, ритам се клати, акорде често омаше, у тренутку импровизују текстове песама… Али, из њих избија права душа блуза и њихова представа заслужује најискреније поштовање.

Традиционални CarteBlanche поделили су овог пута саксофониста/кларинетиста Мишел Портал и бубњар Ману Каче. Каче је представио трећи албум за ECM, а Портал ново издање за Universal. У његовом новом квинтету значајну улогу игра нашБојан З., као пијаниста и продуцент (албум је сниман у САД – уместо презаузетог Џека Диџонета у постави је овде био Нашит Вејтс). Њихов наступ био је апсолутна дефиниција џеза: сву припрему за прво јавно извођење програма обавили су непосредно пред концерт, а остало је препуштено погледима, тренутку, инспирацији… Зато је ваљда музика измицала сваком стилском одређењу, на момент блиска класици, затим фри-џезу, да би се онда нашла у конвенционалнијим водама, па убрзо у некој новој равни. Наспрам овог, Качеова фјужн представа, мада музички квалитетна, изгледала је као дечја игра! Башкао и финале вечери, у ком су се Порталу и Качеу придружили гитариста Силван Лик и басиста Мирослав Витоус. Био је то солидан џем-сешн, али исувише опуштен за главну сцену – лепше би било да смо га чули у неком од клубова…  

На Вече Бразила обично се долази чак из Париза, што је, убеђен сам, и овог пута био случај. Део публике био је обучен у жуте спортске мајице, а – да ли случајно? – концерт је предвиђен за дан када се очекивало да ће Бразил играти у полуфиналу Светског купа у фудбалу. И без додатног мотивационог импулса фанови су у поподневним сатима изашли да озвуче вјенске тргове са пиштаљкама, конгама и там-тамовима, да би на пола сата пред почетак програма у Античком театру кренула права карневалска атмосфера. У првом, мирнијем делу вечери представила се симпатична Мартиналија, одличним samba novo репертоаром, у ком су њеном пријатном гласу подршку давале егзотичне бразилске гитаре. Жур-газда ове вечери био је Карлињос Браун: први, смешни,утисак певача у белом оделу са крестом шаманског поглавице, нестао је убрзо у моћној соул-фанки-латин музици бенда, Брауновог раскошног вокала и талента за вођење забаве – цео театар је ускоро био на ногама…

Легендарни вокални трио Mahotella Queens (Јужна Африка) пожелео нам је добродошлицу у свет афричке музике. Совето је вечерас поред Роне, ритам нас њише, миле хармоније расхлађују јошједан врели сумрак. У главном делу програма, Анђелик Киђо је одала почаст Миријам Макеби (1932–2008). У сећање на легендарну „Маму Африку”, снаге су удружили њени најбољи ученици са разних крајева континента. Киђо (Бенин) је припремила конферансу, представљајући уметнички и социјални ангажман јужноафричке певачице, а одабрала је и певаче-сараднике (прецизније: пријатеље, како је изјавила на конференцији за новинаре). Киђо, Вуси Махласела (Јужна Африка), Сајон Бамба (Гвинеја), Аша (Нигерија), Рокија Траоре (Мали), Баба Мал (Сенегал), оригинални Миријамин пратећи вокални трио и одличан бенд под вођством Тјерија Ватона озвучили су нам причу о љубави и храбрости – Африка је јединствена и Африка је свет. Африка је у нама, док са нашим новим пријатељима певамо „Malaiku” и „Pata Pata”, песме које су прославиле Миријам Макебу и којима је Африка заувек постала неодвојив део глобалне музичке културе.

Било би неправедно у извештају не поменути и велике хероје малих сцена, у ситним сатима по завршетку главног програма. У тзв. Поноћном клубу ове године је тријумфовао пијаниста Џејсон Моран, оригиналном комбинацијом класичног (Телонијус Монк) и напредног (Ендру Хил) џеза, са блузом и хип-хопом. Jazz Mix Резе Акбаралија донео је низ различитих спајања џеза и популарних музичких праваца, обично у извођењу опскурних локалних (али изузетно талентованих) уметника. Укратко: фанки-блуз тонови Ибрахима Малуфа са нашим гитаристом Ненадом Гајином, спој класичног вокала (Елиз Керон) и џез авангарде (састав DPZ), афро-соул групе Setenta, са сјајним саксофонистом Орландом Џулијусом, мешавина хип-хопа, репа и авангарде у режији Хамида Дрејка, Наполеона Медокса и Медерика Колињона… Ова имена ће, убеђен сам, дефинисати нове путеве џеза у будућности.

Играчна жици у завршници недељне параде замолио је организаторе да испод њега не постављају сигурносну мрежу. Жан-Пол Бутеље и Жан-Пјер Вињола, уметнички директори фестивала, уз све значајнију помоћРезе Акбаралија, раде управо исто. Спретно (и не увек безбедно!) жонглирајући унутар различитихаспеката савремене музике, пружају џезу прилику да живи и блиставо сија у новом времену.