Енигма прашког гробља

Специјално за Политику

Рим – Издавачка кућа „Бомпијани” званично је најавила да ће се нови роман Умберта Ека „Прашко гробље ” појавити у италијанским књижарама у октобру ове године. Већ шест година славни италијански књижевник и филозоф Умберто Еко није објавио роман. У међувремену, већином је писао есеје.

Сем наслова, о роману се за сада зна веома мало. Из штурог саопштења за штампу Ековог издавача „Бомпијанија” ипак се сазнаје да ће то бити шпијунска прича, зачињена политиком и заверама, а да ће се радња романа одвијати у Прагу. Даје се на знање и да протагониста неће нимало подсећати на средњовековног монаха – детектива Гуљелма; главни јунак је шпијун у служби европских тајних служби, „цинични фалсификатор који смишља заплете, кује завере, атентате, који су, у ствари, усмерили историјски и политички правац нашег континента”.

Најављен уз помоћ алузивне технике и са извесним ореолом шпијунске мистерије, роман ће бити конструисан на најтајновитијим и најсрамотнијим политичким обртима који су се дешавали током 19. века. Издавач такође додаје да ће најновије Еково дело, мада смештено у век романтизма, бацити узнемирујућу светлост на време у коме живимо.

Након безуспешног покушаја (путем телефона) да код „Бомпијанија” дознамо нешто више о Ековом роману, питамо се да ли ће најављено дело бити једна врста далеког рођака, бестселера „Име руже” – са структуром криминалистичке приче, ритмом трилера и узбудљивом темом „смештеном” у средњовековном окружењу – са којим је писац (први у Италији) успео да приближи историјски роман и трилер.

Ипак, док ово пишемо, шире се гласине да ће књига садржавати између 450 и 500 страница. Овај податак, иако незваничан, изгледа вероватан, имајући у виду пређашње Екове романе: „Фукоово клатно” и „Име руже”, али и чињеницу да су бројне странице његових романа управо посвећене увођењу читаоца у одређену историјску ситуацију, увек осликану до детаља.

Поводом тога, Еко је једном приликом објаснио: „Ја радим супротно од технике удаљавања и зближавам читаоца са оним што још није знао. Уводим читаоца из Тексаса, који није никада видео Европу, у један средњовековни манастир (или у темпларску капетанију, или у музеј пун компликованих предмета, или у барокни салон) и чиним да се осећа удобно. Показујем средњовековни лик који извлачи наочаре са природношћу и постављам на сцену његове савременике који се чуде; читалац у првом тренутку не схвата зашто су запањени, али, на крају, схвата да су наочаре изумљене у средњем веку. На први поглед, смештање радње у Праг, који је у 19. веку био један од главних чворова међународне политичке шпијунаже наговештава тензију заплета. Имајући у виду да се из шкртог описа издавача ипак може претпоставити да се „Прашко гробље ” односи на старо јеврејско гробље у чешкој престоници (где су у периоду од 1439. до 1789. сахрањивани Јевреји), неки библиофили се већ надају да ће у књизи набасати на Голема, митолошког глиненог џина без душе, кога је у 16. веку креирао прашки чаробњак рабин Лев са циљем да брани јеврејске заједнице расуте у Европи. Према легенди, када се Голем отео његовој контроли, рабин га је сакрио на тавану Синагоге у срцу старе хебрејске четврти, где се и данас налази. Други, пак, очекују да ће присуствовати тајном састанку дванаест старих Јевреја на хебрејском гробљу у Прагу, који су, према једном од веровања, творци Протокола сионских мудраца (О пореклу Протокола о тзв. јеврејској завери, који су током два судска поступка, у Берну 1935. и Москви 1993, проглашени историјским фалсификатом, постоје различита гледишта. О наводној уроти јеврејских племенских старешина на прашком гробљу прво је писао француски новинар Морис Жоли, а потом и немачки антисемита Херман Гедше, под псеудонимом „Сер Џон Ретклиф”).

У сваком случају, у очекивању шестог Ековог романа, избор старог гробља (прича се да је најпосећенији надгробни камен онај где је сахрањен рабин Лев) за место догађања, даје машти на вољу и отвара бескрајне путеве нагађања.

Снежана Симић