Заштитник Хајдучке чесме

Шума и вода су једно. Опасност којом силе разарања прете да пониште склад природе и човека већ се указује као научни доказ. Најезда моћне хемијске индустрије, углавном америчке, ствара услове који могу бити немогући за живот. Вода, као најважније природно благо, уместо да се чува, продаје се у флашама. Ако човек не буде просвећен и не "мисли глобално, а делује локално" (како прописује међународна повеља), ништа не вреде приче "о повратку природи". Истовремено се граде куће на ободу Кошутњака и лагано га нагризају.

Љубомир Вујисић (новинар Радио-телевизије Србије у пензији) није можда баш тако рекао, али он тако мисли док говори у шетњи кроз Пионирски парк, у сумрак почетка последње седмице августа. Његов баритон и наочита појава познати су гледаоцима и слушаоцима емисије РТС-а "Троглед" или "Чекајући ветар" као знак неумољивог ратника за заштиту природе. Први је јавно прекоревао "надлежне" због пропуста и подучавао људе како да живе с природом. И данас неуморно ради на истом задатку. Оснивач је Друштва љубитеља Кошутњака и 2003. године је свечано отворио Хајдучку чесму која је, његовом заслугом, обновљена и уређена. Радови су трајали годину и по дана.

У овој Недељи заштите вода окупио је пријатеље око чесме и донео потврду Градског завода за заштиту здравља да је вода с овог извора најчистија од свих градских изворишта. Најчувенија београдска чесма свакодневно излије 5,5 литара воде у секунди, због чега је Љуба поносан. Сматра то својим добрим делом.

"Свако нека засади бар три стабла годишње, обогатиће и друге и себе. ’Чесмовача’ јесте за пиће, али садржи хлор и друге биолошке реагенсе. Шта ако једног дана људи похрле ка београдским изворима? Свака градска власт је дужна да здравствено и хигијенски обезбеди и уреди све изворе, а има их 26. За сваки случај. Што пре, то боље..."

Показујући лепоте Кошутњака на измаку лета, заштитник Хајдучке чесме памти муке приликом постављања нове цеви од извора до све три "луле". Грађанин Н. Н. је недалеко сахранио кућног љубимца. Смрад је био ужасан, а санација терена исцрпна. Стара цев је трајала шест деценија и већ је сасвим иструлела. Кроз њу је могло да прође свашта. Нова цев је од материјала који траје, најмање, двеста година. Свака част!

Љуба је о Кошутњаку написао и веома информативну и занимљиву књигу. Он фотографише призоре, људе који се ту нађу, разговара са свима који могу да помогну како би се ова шума (раније парк-шума) заштитила од урбано-саобраћајне пошасти.

– Изнад извора Хајдучке чесме пролази асфалтни пут. Издувни гасови се стапају с тлом, продиру кроз земљу и озбиљно прете води...

Одједном, усред приче, изнад нас прелете огроман сребрни авион. Удар на органе чула слуха. Из оближњег приватног предузећа заурла аларм са убитачним децибелима. Да не зачеписмо уши, одоше бубне опне. Таман утихну, прође неколико минута од звучног стреса, кад оно опет авион, аларм... Љуба, бесан, хитро скочи, отрча до чувара с пиштољем за пасом и ствар би решена. Аларм се више није јављао. Додуше, после није било ни авиона. Љубомир Вујисић се мало примирио: "Ето, видиш, градњом аеродрома на 15 километара од центра метрополе уништили су живот многима из приградских насеља преко којих прелећу летелице...".

Усред Кошутњака налази се осушено и плавом бојом офарбано стабло. У плану је остварење његове нове идеје која није спремна за јавност. На растанку, оде још да шета. Мада је прешао седамдесету, изгледа и креће се као много млађи човек. То ти је природа.